U trendu

Nostalgija – naša večna robija

Kad odeš ostaviš im nemir, majci i ocu daljinu, bratu večno duguješ sraslu blizinu a u sebi lučiš gorčinu.- Zašto Srbi na kraju prezimena stavljaju „h” – ili su bolesni za kućom (homesickness) ili im treba pomoć (help).- Nostalgija je kao ljubav – ti tu zemlju voliš a ona ne zna gde si.

Smejao sam se, smejao i samo smejao, a smeh je koracima mojim davao dužinu koliku god je hteo. U mojim rukama vizirana pravna isprava kao upozorenje na granici da me propuste. Pod jednim nebom odgojen, prebrzo pregoreo, nagonom avanturističkog egoiste želeo sam da vidim taj Zapad, iako tamo zalazi sunce.

Uvek sam hteo da zavirim u moje sakriveno i nesvesno jer u svakom od nas čuči po jedna budala, hteli mi to ili ne. Izgleda da me je ta budala i izvela iz kuće. Znao sam da moram da se pokrenem i koračam negde dugo, dugo da tu budalu umorim.

Kada je jat-ov avion uzleteo čuo sam kako oblaci zvone. Pogledam dole i primetim da jedan fali u jatu. Ubeđen da sam na mlečnom putu tada nisam znao da će se iz te budale, koju sam umorio i uspavao, probuditi nešto što će da mi razvali osećanja.

Ostavio sam zemlju gde ceh placa onaj koji ima samo jedno jedino odelo. Prizemljenje je bilo rutinsko, sudbinsko. Po džepovima nisam imao ništa od metala ali na sve strane je počelo da zvoni. Pomislio sam da nisam otključao ludnicu.

Ulazim u tu zemlju kao da nekome idem na megdan. Inficiran stidljivošću, tada još bez mentalne falinke euforičnog raspoloženja pijanog milijardera, omaškom ovde nisam preneo kalup mog pitomog života. Prve bolove dobijam kad sam temperament nivelisao na njihovu smirenu toleranciju. Gura me i vodi neka sila kuda ne želim da idem. Bilo mi je jasno da neću da biram zlatnu šnalu za kravatu, niti će mi prsti biti u pesku.

Postao sam, nostalgičan, bolestan za kućom. Tako kažu na engleskom – homesickness. Sada mi je jasno zašto su neki naši na kraju prezimena stavili slovo „h” – ili su homesickness ili im treba pomoć (help).

Noću ustaljeno i uvek u nepravilnim smenama ona budala se budi i podseća kad me je izveo iz kuće. Tada kreću vulkanski izlivi emocija vreli kao lava, koji će da se skamene u meni u obliku večne nostalgije. Nostalgija je kao ljubav – ti tu zemlju voliš a ona ne zna gde si.

Samo krv zna istinu, ličnost sam zaturio a karakter ispustio. Gde je ono što sam gradio sva ova leta? Imao sam oblik kao oblak. Poruka glavnom,  osećam se potpuno nekompletno na ovim prostorima i ne znam kako ovom okruženju da objasnim zašto neće odande da mi se teleportuju isprepletani snopovi energije. Znam da je opipljiva energija sastavljena od duše i svetlosti.

Verujem da mi je duša ostala tamo, sklupčala se u zadnji čas, primirila tog dana kad me je ta budala prebacila ovde, nasukala, zakatančila i uplela u daljine. Pokušavam da pravilno održavam ravnotežu jer ne znam više gde udaram. Stalno me nešto naginje prema ivici i baca na oštre stene a ja uvek hodam bez mreže.

Ako vas juri zombi bežite u biblioteku on neće tamo, ili u muzej, ne dodirujte antiku a ja ovde sa nostalgijom imam romantiku. Ovde popusta samo kad zapneš. Ako ne dođeš pet minuta ranije ti kasniš. A moji vitezovi su tamo i ne znam sa čim ću izaći pred njih.

Bliskost je ranjivost. Koreni tamo bedemi a ovamo tuga vreba. Grabim jutarnju svežinu da pomerim nagomilanu tuđinu.

Ako odlučim da idem kući do Čubure to sigurno neće biti u septembru. Tada prvaci polaze u školu. Šta da mu kažem ako me nešto pita. Bolje da sretnem nekog nevažnog ko će u meni da spazi dugu odsutnost. Kad odeš ostaviš im nemir, majci i ocu daljinu, bratu večno duguješ sraslu blizinu a u sebi lučiš gorčinu.

Ljubav je bol koja zaostaje, dok nostalgija tutnji, ne odustaje i dovlači žal.  Moje nebo zove me na plavo a ovo naborano, naopako samo što još nije palo.

Ispreskakaću odvažne, izvadiću trn čekanja, zagrliću istinu i krenuću tamo gde i pripadam. Nadirala je ta nostalgija u mene a kada se snašla osudila me je i zaključala. Sad moram da je robijam doživotno.

I gde ste vi, tu nisam ja i zato obećajte samom sebi da vam ova moja istinita priča nikada ne bude mapa.

(Nenad Stanković, „Politika“)

1 komentar
  1. Blajbi

    koje bedastoce!

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike