Stara, prašnjava cipela naslonjena na ulazna vrata – to je ono što, po starom verovanju, čini da novac beži iz kuće brže nego što stigne da uđe. Naše babe su to dobro znale, a mi smo, jurnjavom za životom, nekako zaboravili.
Pitajte bilo koju baku sa sela šta se ne sme držati na pragu. Reći će vam kao iz topa: izlizane patike, pohabane papuče i gomile stare obuće nemaju šta da traže tu.
Nije to samo zbog reda u kući, već zato što ulazna vrata „dišu“. Ona prva dočekuju svakoga ko uđe u dom, pa ako ih „dočeka“ nered i stara kršina, džaba sreća – okrenuće se i otići pre nego što kroči unutra.
Zašto baš ulazna vrata, a ne neki drugi deo kuće?
Ulazna vrata su jedina kapija našeg doma kroz koju prolazi baš sve – i komšija, i poštar, i deca iz škole, i prijateljica na kafi. Svako od njih unese neki svoj dah, a ono što stoji tu pored vrata, to prvo upija. Stara obuća, po narodnom verovanju, nosi tragove svih puteva kojima smo hodali, a nisu svi ti putevi bili laki i prijatni. Zato su stari govorili da se tu energija najbrže „uprlja“ i ukiseli.
Nije tu stvar samo u praznoverju. Stvar je u tome šta prvo vidite čim otključate vrata. Ako vas odmah dočeka gomila izgaženih cipela i nered, mozak vam automatski registruje haos i pre nego što ste skinuli jaknu. Čovek se tako nesvesno umori čim zakorači u svoj dom.
Predmeti koji teraju novac, a stoje vam pred nosom
Pored stare obuće, postoji još nekoliko stvari koje narodno verovanje vezuje za to da novac beži iz kuće. Većinu njih držite, a da ni ne primećujete.
- Polomljen kišobran naslonjen u ćošku, sa savijenim žicama
- Kese sa smećem koje „samo što nisu“ izbačene, a stoje od juče
- Stara metla okrenuta naopako, sa istrošenim slamkama
- Ključevi od stana u kome više ne živite, okačeni na vidnom mestu
- Prazne flaše i tegle koje čekate da odnesete u reciklažu
Sve ovo ima jednu zajedničku stvar. Vi to vidite svaki dan, ali ne registrujete kao problem. A onaj ko prvi put uđe registruje istog trenutka. To je ono što babe nazivaju „kuća koja ne diše“.
Ima li veze između nereda na vratima i para?
Direktne veze, naučno dokazane – naravno da nema. Ali postoji ona druga, mnogo važnija. Kad uđemo u stan i prvo što vidimo je gomila stvari koje treba „nekad“ da rešimo, mozak odmah ulazi u mod odlaganja. To se ne završava samo na hodniku. To se prenosi na plaćanje računa, na one dosadne prijave, na pozive koje odlažemo nedeljama. Najveća greška je što mislimo da je ulaz „samo prolaz“. Nije. To je okidač za sve odluke koje donosimo čim prekoračimo prag.
Šta da uradite večeras, bez ikakvog troška?
Ne čekajte vikend da sredite haos. Uzmite kesu, izaberite jedan par cipela koji niste nosili duže od godinu dana i bacite ga. Ne sutra, nego sad. Obrišite pod ispod otirača, sklonite kišobrane u ostavu, skinite sa čiviluka ključeve koji više ne otvaraju nijedna vrata. Čim to uradite, ulazak u stan će imati drugačiji ton. To nije nikakva magija, to je psihologija prostora koju su naše bake razumele mnogo bolje od nas.
Mudrosti naših baka koje uvek „pale“
Babina sveska možda nije imala stručne nazive, ali je imala stotinu godina iskustva. Kad su govorile da na vratima ne sme biti ničega polomljenog, mislile su na ono što mi danas zovemo „vizuelnim haosom“. Kuća koja diše je ona u kojoj se ne saplićemo o sopstvene stvari. U takvim domovima, koincidencija ili ne, novac se nekako uvek duže zadrži.
Šta vi držite na ulazu, a znate da tu nema šta da traži? Pišite nam u komentarima, najiskreniji odgovor često podstakne i ostale da konačno raščiste svoj hodnik!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com