Ovako bi svet izgledao da su 1944. ubili Hitlera (video)

Pre tačno 75 godina, 20. jula 1944. godine, u četvrtak, par minuta posle podneva, grof Klaus von Staufenberg, 37-godišnji pukovnik Vermahta, stajao je mirno uz veliki masivni konferencijski hrastov sto u sali za sastanke „Vučje jazbine“ u Istočnoj Pruskoj, a s druge strane Adolf Hitler držao se za glavu dok su mu generali objašnjavali da mu je Crvena armija dobrim delom pomela snage i nadirala prema granici s Poljskom.

Za tadašnje uslove i merila Trećeg Rajha, von Staufenberg je bio vrlo zanimljiva figura; s povezom preko onoga gde mu je do pre nešto više od jedne godine bilo levo oko, bez desne šake i dva prsta leve ruke, ukočeno je čekao da ga pozovu zbog telefonskog poziva koji je dogovorio.

A dogovor je sklopio sa ostalim saučesnicima u atentatu na Hitlera i puča u Trećem Rajhu kako bi iz te proklete dvorane imao izgovor da ode na minut ili dva pre nego što eksplodira bomba. Zapravo je bilo reči o dva paketa plastičnog eksploziva koje je grof držao u torbi s dokumentima ispod stola. Jedan paket, međutim, i nije stigao da uredi tako da tempirani upaljač počne da otkucava.

Drugi je ipak bio tempiran i von Staufenberg je računao da će jedan kilogram biti dovoljno. Moraće da bude. Jer ako taj manijak ne ode u komadima s ovog sveta, on će stvarno odvući Nemačku u totalni rat do uništenja poslednje cigle i pogibije poslednjeg balavca u uniformi neke od Hitlerovih jedinica.

A onda, možda oko 12.40 niži oficir iz sobe za komunikacije prišao je tiho von Staufenbergu, rekao da ima telefonski poziv iz Berlina. Von Staufenberg se okrenuo, sad pazeći da ne pokazuje olakšanje, otišao niz hodnik u sobu do telefona, predstavio se, a kolega saučesnik mu je odmah spustio slušalicu. Von Staufenberg je izišao iz zgrade, ušao u automobil i rekao vozaču da krene.

U tom trenutku odejknula je žestoka eksplozija od čije siline je izbio prozor na konferencijskoj sali u „Vučjoj jazbini“, tamo gde je on sedeo dva minuta ranije, prenosi Express.

Bio je to samo jedan, ali skoro pa uspešan pokušaj atentata na Adolfa Hitlera od najmanje 42 koji su još od 1932. pokušali mahom Nemci koji su svaki iz svojih razloga do kraja Drugog svetskog rata činili sve da spreče Fihrera da do kraja ostvari ono što je naumio.

Istoričari mahom smatraju da je pokušaja ubistva Hitlera bilo i mnogo više, ali su preostali iz ovih ili onih razloga ostali izgubljeni u kolektivnom pamćenju civilizacije.

Čovek čak ne mora niti biti ljubitelj posebnog podžanra naučne fantastike alternativna istorija, a da se ne zapita šta bi se sa svetom događalo da su vođu Trećeg Rajha ipak uspeli da likvidiraju u ovom ili onom trenutku. Iz današnje perspektive to se čak u dobroj meri može i zamisliti sa sigurnošću. Jedino, nije svejedno o kojem bi atentatu bila reč, jer Hitler bio isti 1932. i 1944.godine, a ni njegova moć, svet, zločinački poduhvat…

Na 75. godišnjicu neuspele operacije „Valkire“, veoma je zanimljivo videti šta bi bile posledice toga da su barem tada uspeli da ubiju Hitlera. Jedan od blogera portala „History is now magazine“, istoričar po struci, počeo je od konstatacije da su u to vreme Saveznici tek počinjali s prodorom u Normandiju, nije se doduše setio da pomene da su se već neko vreme tukli kroz Italiju, ali je istakao da su Sovjeti s istoka već vrlo opasno nadirali.

To je bilo tačno ono što su Hitleru 20. jula 1944. objašnjavali, a on se držao za glavu naslonjen nad kartu na stolu. Amerikanci su u to vreme bitku protiv imperijalnog Japana na Pacifiku barem donekle još uvek smatrali manje kritičnom od prodora kroz Evropu i lomljenja kičme nacističkom delu osovine nakon što su Musolinija već razbili.

I da je Hitler ubijen, a vlast u Berlinu preuzeli oficiri Vermahta koji su želeli da što hitnije zaustave rat, odnosno da su uspeli da pobiju kompletna vođstva SS-a, Gestapoa i sve one oficire Vermahta, svakako i NSDAP-a koji su fanatično sledili Hitlera, kako bi se ko postavio u Evropi? Staljinu sigurno ne bi padalo na kraj pameti stati sad kad je taman jurnuo svom brzinom.

Francuska, koja je trpela nacističku okupaciju još od 1940. takođe se ne bi tako lako pomirila s tim da se takva Nemačka, još uvek Treći Rajh, izvuče bez potpunog ratnog poraza. Sigurno bi ista stvar bila i s Velikom Britanijom. Uglavnom, na vlasti u Berlinu bili bi normalni ili barem normalniji ili barem oportuno otrežnjeni najviši oficiri Vermahta koji nisu želeli da Nemačku odvedu u potpuno uništenje.

I morali bi da biraju; ili da se igraju sa sudbinom pa još neko vreme ratuju kako bi sebi izborili bolju pregovaračku poziciju ili kapituliraju istog trenutka, skoro bezuslovno. Ovo drugo značilo bi užasan udarac po ponos ekstremno zaluđene nacionalističke, šovinističke nacije. Ali, ono prvo značilo bi da bi im Staljin ubrzo prodro tako duboko da bi im okupirao teritoriju i onda…

Užasno im je bilo i zamisliti šta bi Crvena armija uradila Nemačkoj, koja je prethodnih godina pobila tolike milione pripadnika sovjetskih naroda. A sve da i nije toga, zaboga, pa to je Staljin. Dogodilo bi se ono što je Karl Denic pokušao sprovede u što većoj meri u maju 1945. nakon samouboistva Hitlera.

Naprosto bi odvukli sve što god imaju na istok nasuprot Crvenoj armiji i sa zapada pustili da ih okupiraju zapadni Saveznici. To bi za posledicu imalo dramatično drugačiji razvoj događaja od 1945. nadalje. Prvo što konferencija na Jalti u februaru 1945. sigurno ne bi predvidela Staljinov udeo u Nemačkoj, ne bi nastala DDR.

Drugo što bi Staljinova sfera uticaja teško prelazila iole bitnije dalje od granica SSSR-a. Ako se i uzme da bi do Hladnog rata svejedno došlo, pozicije Staljina bile bi neuporedivo slabije. Jugoslavija bi bila u većoj meri izložena zapadu i verovatno bi i neizbježni raskol između Tita i Staljina bio mnogo jednostavniji po Tita.

S druge strane, pitanje je koliko bi temeljna bila denacifikacija Nemačke jer Treći Rajh ostao bi neuporedivo očuvaniji, a koliko god to zvučalo gadno, milioni Nemaca ne bi prošli pakao koji su prolazili prvo kroz razaranja i smrt od jula 1944. do maja 1945.

O DDR-u da se ne govori. Ista analiza razmatra i mogućnost da bi do hladnoratovske konfrontacije došlo, to nije sporno, ali da bi ona možda bila čak i žešća jer bi Staljin bio stešnjen na manjem prostoru uticaja. Tu se, međutim, iz vida gubi to da Staljin nije bio posebno hrabar čovek i da nije voleo da se upušta u ogorčene bitke u kojima je lako mogao izgubiti sve, osim ako na to ne bi bio prisiljen.

U svakom slučaju, i Japan na Pacifiku nesumnjivo bi bio poražen mnogo brže. Uopšte je pitanje da li bi došlo do nuklearnog stradanja Hirošime i Nagasakija, jer ionako je jedini nuklearni eksperiment pre tih tragedija bio nuklearni test Triniti u Nju Meksiku tek 16. jula 1945.

Da je Hitler ubijen makar tada u leto 1944., mnogo toga razvijalo bi se drugačije. Tih 42 pokušaja atentata, verovatno i mnogo više, Hitler je preživljavao nekada zbog nedovoljne pripremljenosti zaverenika, a u nekim slučajevima zbog lude sreće koja je pratila Firera. Toliko lude da je i to bio jedan od činilaca koji su kod Hitlera raspaljivali ideje veličine, sudbinski poslatog čoveka od samih nekakvih bogova, što je sam umišljao i o čemu j e često govorio.

U operaciji „Valkira“ za preživljavanje Hitlera bilo je ključno poklapanje čak tri stvari koje su pošle po zlu. Situacija je bila bogom dana za atentat. Von Staufenberg jeste bio i rasista i antisemita i do određenog dela rata jeste smatrao Hitlera čovekom koji zna šta radi i to radi dobro.

Čak je jako bio sklon nacizmu kao ideologiji. Bili su mu po volji i nacionalistički i socijalistički i totalitarni elementi nacizma. Pa tako i odnos prema Jevrejima. Problem je, međutim, nastao u onom trenutku kad je shvatio da te Jevreje, koliko ih i von Staufenberg prezirao, masovno ubijaju već 1941. u SSSR-u.

On je bio konzervativni katolik i ubijanje zbog genocida nije mogao da shvati ni pod pritiskom niti rasizma niti nacionalizma, a za šta je bio sposoban da i sam pogine. Konačno, mnogi su katolici u Nemačkoj zbog versko-etičkih načela došli u sukob s nacizmom i bili ubijeni po logorima. U onom trenutku kad je postalo jasno da Hitler nema šanse da dobije rat, neki su to doduše shvatili već 1942., von Staufenberg je počeo da sklapa dogovor s pripadnicima ili barem simpatizerima nemačkog antifašističkog pokreta otpora.

Stvari u Vermahtu zaista nisu uvek bile crno-bele. Bilo je među tim antifašistima od komunista, preko socijalista do konzervativaca. Tako se došlo do velike grupe koja je planirala atentat na Hitlera, likvidaciju kompletnog nacističkog vrha Trećeg Rajha i državni udar. Tog 20. jula prva stvar koja je krenula po zlu bilo je to što je dan bio jako topao.

A to je značilo da se sastanak neće održati u bunkeru pod zgradom armiranobetonskih i čeličnih zidova. Jer da se tamo održavao sastanak, u prostoriji sa samo jednim otvorom, a i time zatvorenim čeličnim vratima, već i mala eksplozija unutra bi bila apsolutno ubitačna.

Udarni talas ne bi imao gde da pobegne, udar i delovi bombe rastrgali bi do neprepoznatljivosti sve unutra i to je baš zbog toga trebalo da bude pun pogodak. Ali, dan je bio jako topao i Hitler je odlučio da ipak odu u konferencijsku dvoranu koja je imala prozor, kroz koji je onda deo eksplozije prodro i izbio ga, što je oslabilo posledice.

Drugi problem je bio taj što je von Staufenberg beo neverovatno pedantan tip, koji je uzeo dva paketa plastičnog eksploziva po logici ‘što je sigurno sigurno je’, u svojoj sobi pre sastanka pripremio je jedan tempirani upaljač i krenuo da postavlja drugi. Međutim, u tom trenutku jedan od oficira pozvao ga je da požuri, da sastanak počinje. Tako je drugi komad eksploziva ostao bez upaljača.

Treća okolnost bila je i najpogubnija i po urotnike i po budućnost Nemačke i po budućnost Nemaca, svakako Jevreja i tolikih pobijenih u logorima i u borbama.  A to je bio taj teški, veliki konferencijski sto od masovnog hrastovog drveta u dvorani u koju je Hitler rekao da presele sastanak.

Svoju aktovku von Staufenberg postavio je pametno, s spoljne strane masivne hrastove daske kao nosača stola, tako da eksplozija bude okrenuta prema Hitlerovom donjem delu tela. Dakle, u odnosu na sebe, aktovku je stavio s druge strane masivne hrastove ploče. S te strane je bio siguran. I to je moralo biti dovoljno, bez obzira na sve ostalo.

U 12.40 pozvali su ga na telefon i… čovek koji je von Staufenbergu bio zdesna, valjda se aktovka, do tada naslonjena na dasku, prevrnula na pod. Čovek ju je ljubazno podignuo i stavio s von Staufenbergove strane daske. A to je značilo da, onog trenutka kad je grunula ta užasna eksplozija, deo udarnog talasa prema Hitleru ublažila je ta ploča.

Prostorija je i ovako bila cela uništena. Delovi hrastovog stola povredili svakoga ko je bio u sali, bilo je to skoro potpuno uništenje. Ali, ne i dovoljno za uništiti život čoveka koji je tokom godina skrivio smrt desetina miliona ljudi u najgorem i najbrutalnijem klanju ljudske istorije. Hitler je tada bio nezgodno ranjen, ali ne i kritično.

Klaus von Staufenberg se pošto je bomba odjeknula, vratio u Berlin, misleći da je Firer mrtav i sa njim vrh Trećeg rajha.

Sa zaverenicima je počeo da kuje plan o drugoj fazi, vojnom udaru, ali tada je Gebels na radiju objavio da je Hitler preživeo atentat. Odmah su uhvaćeni i odmah te noći streljani.

Napišite komentar