Preživeo je tri bombardovanja i Goli otok, a otišao na godišnjicu NATO bombardovanja
Bio je najstariji aktivni glumac u Srbiji, uvek nasmejan i raspoložen, prepun duha i spreman da se našali na svoj račun. Volele su ga i kolege, i novinari, i publika. Ironijom sudbine, preživeo je tri bombardovanja, dočekao je i svetski rat protiv korone koja ga je odnela – baš na godišnjicu NATO razaranja Srbije.
Vlastimir Velisavljević je rođen 28. jula 1926, u Beogradu. Od svega je najviše voleo glumu, kojoj je posvetio više od 350 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji.
Glumački zanat počeo je da osvaja kao 12-godišnjak, na sceni „Manježa“, uz Gitu Predić. Kao dete je imao mogućnost da na sceni gleda čuvenu Žanku Stokić kao „Gospođu ministarku“ i to mu se iskustvo urezalo u sećanje za čitav život. Kad god je odlazio na Topčidersko groblje, obilazio bi i njen grob.
Preživeo tri bombardovanja Beograda
Vlastino bavljenje glumom prekinuo je Drugi svetski rat. Prvo bombardovanje doživeo je kod „Londona“.
„Godine 1941. je tu pala bomba u jedno sklonište, a sklonište je bio rov pokriven s malo zemlje i dosta ljudi je ušlo tu misleći da će se spasti, međutim, bomba je pala pravo u sklonište. Bilo je mnogo mrtvih i sećam se da sam ja od Jadransko-podunavske banke, to je sada ova banka kod ‘Londona’, trčao da vidim da li ima nekoga preživelog. Video sam užasnu sliku – prodavca đevreka kako leži mrtav, a korpa đevreka rasuta pored njega“, ispričao je Vlasta Velisavljević za „Sputnjik“.
Tokom rata bio je uhapšen i odveden u nacistički logor Dortmund Herde, iz kojeg je uspeo da pobegne kao na filmu. Pomogao mu je fabrički majstor koji mu je nabavio nemačku propusnicu, zahvaljujući kojoj je Vlasta Velisavljević uspeo da se vrati u svoj rodni grad.
Naročito je pamtio po zlu savezničko bombardovanje Beograda 1944. godine, koje mu je, kako je govorio, bilo najstrašnije.
„Pokušao sam da pobegnem iz grada, prošao sam Krunskom ulicom, tamo gde je, na mestu gde je sada Studentska poliklinika, bilo porodilište i video sam užasnu sliku – dečje nogice su visile s grana okolnog drveća, porodilje su ležale pored rastavljenih dečjih krevetaca“, sećao se s užasom Vlasta Velisavljević.
Ipak, humor ga nikada nije napuštao, pa je, sećajući se trećeg bombardovanja u životu, onog iz 1999. godine, ispričao kako je spavao i kako ga je užasnuta supruga, koja je počela da lepi prozore, pitala kako može da bude tako miran.
„Odgovorio sam joj: ‘Nado, meni je ovo treće bombardovanje, meni ovo nije ništa“, ispričao je Vlasta Velisavljević.
Ljubav prema Rusiji i Rusima
Tokom Drugog svetskog rata Vlasta Velisavljević je razvio i veliku naklonost prema Rusiji i Rusima, koji su ga naročito zadivili prilikom oslobođenja Beograda.
„Predratni Beograd je bio stecište ruskih intelektualaca, nije bilo učenika u mojoj generaciji koji nije u školi ili na fakultetu imao Rusa profesora. Bela emigracija je donela ovde nešto fantastično – balet, operu… Ovde je dolazio i Šaljapin da peva“, pričao je Vlasta Velisavljević.
Nakon Drugog svetskog rata Vlasta je sa nekolicinom prijatelja pokušao da pobegne u Sjedinjene Američke Države. Umesto američkog sna dočekao je zatvor na Adi Ciganliji, ali je iz njega ubrzo pušten.
Već tokom studija na glumačkoj akademiji bio je angažovan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, zajedno s Predragom Lakovićem i Đuzom Stojiljkovićem. Studirao je kod Mate Miloševića, a u klasi je bio i s Oliverom Marković i Mihailom Viktorovićem.
Golgota na Golom otoku
Ipak, tu dobru glumačku perspektivu prekinulo je novo hapšenje i zatvaranje na Golom otoku 1950. godine.
Razlog je bio taj što su kod njega pronašli zabranjene ruske knjige. Boravak u zatvoru silno je, kako je govorio, uticao na njegovu karijeru, jer je i cela porodica bila prokazana i malo ko se usuđivao da poseti njegove roditelje.
Nakon puštanja iz zatvora, otišao je u Mostar, a potom u Tuzlu, u kojoj je baš tada sticajem okolnosti gostovalo Beogradsko dramsko pozorište.
„Tu je došla moja klasa i tako su me vratili u Beograd posle mnogo, mnogo vremena i preživljenih nedaća. Već su svi od mojih kolega pravili karijere, igrali mnoge predstave, a ja sam se dočepao prve premijere. Bila je to Nušićeva ‘Autobiografija’. Mihiz je napisao jednu brilijantnu kritiku o čitavoj predstavi, a mene je proglasio glavnim krivcem za smeh“, sećao se Vlasta Velisavljević.
Kada je u Srbiji donet zakon o rehabilitaciji, Vlasta Velisavljević je podneo zahtev, te je rehabilitovan kao zatočenik Golog otoka.
Tokom karijere je sarađivao s brojnim rediteljima. Mlađe generacije pamte ga po ulozi baba Nate u filmu „Mala noćna muzika“, a ljubitelji pozorišta po tome što je više od 1.600 puta s kolegama na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta igrao čuvenu predstavu „Buba u uhu“.
Najširu popularnost mu je donela televizijska uloga magistra Đorđevića u seriji „Bolji život“.
On sam je govorio da mu je najdraža bila uloga koju je posle golgote i progona igrao u Mostaru.
„Tada sam imao izuzetnu sreću, bio je jedan divni upravnik Safet Ćišić, pokojni, koji je dovodio značajne reditelje i glumce iz čitave Jugoslavije i doveo je iz Beograda celu jednu glumačku klasu da budu članovi mostarskog pozorišta. Mene je upravo on doveo u mostarsko pozorište, gde sam odigrao predivne ulog s najznačajnijim rediteljima stare Jugoslavije“, ispričao je Vlasta Velisavljević, koji je preminuo u 95. godini u Beogradu, od posledica virusa korona.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.