U trendu

Priručnik za buduće emigrante: vodič kroz čudnu zemlju dijasporu

Dijaspora je najveća srpska zemlja. Toliko je velika da umnogome prevazilazi i najsmelija maštarenja onih koji su sanjali o „Velikoj Srbiji“. Njima, upravo, i pripada zasluga za naseljavanje ovog prostranstva, jer su se oni koji su slušali njihove priče, davnih devedesetih, u strahu razbežali na sve četiri strane sveta i tako spontano raširili granice srpstva do neslućenih razmera.  Prostire se od Novog Zelanda sve do Kanade i od Južnoafričke Republike do Norveške.

U njoj žive Srbi koji se zovu „dijasporci“, a od običnih Srba se razlikuju po tome što vrlo glasno izražavaju ljubav prema otadžbini, ali radije ostaju daleko od nje.

Broj „dijasporaca“ nikada nije tačno utvrđen, ali se procenjuje da ih ima između četiri i sto miliona. Možete uzeti bilo koji od ovih brojeva, uvek će se naći neko ko će se složiti s vama. Dijasporci se strašno ljute kada ih neko nazove „gastarbajterima“, jer povlače jasnu razliku između onih koji zidaju kućerine u svojim selima sa sve gipasnim patuljcima u dvorištima i njih, koji su lepo prodali babin stan na Konjarniku i odjezdili put Dijaspore.

Kako izgleda tipičan stanovnik Dijaspore i koliko se on razlikuje od prosečnog Srbina? Da li je moguće prepoznati Dijasporca na prvi pogled?

To danas nije tako lako kao nekada kada sam bio klinac i kada su u letnjim mesecima naši gradovi bili puni gastrajbatera koji su dolazili na zasluženi odmor nakon napornog rada na bauštelu kod gazde krvopije. Njih smo prepoznavali bez greške, jer su svi spoljni znaci govorili o kome se radi. Vozili su „opel olimpije“, stare „mercedese“ ili „sitroene ajkule“ (u zavisnosti iz koje zemlje dolaze), a njihova garderoba značajno je odudarala od sivih (grao) odela i belih košulja koje su nosili naši očevi.

Tipičan gastarbajter pojavljivao se u kariranom šarenom sakou, sa vrištećom košuljom jarke boje čija je kragna ležerno dodirivala oba ramena, otkopčana do pola grudi da bi se jasno video debeli zlatni lanac. Pantalone zvoncare, prekrivale su vrhove špicastih šimi cipela a velika mesingana kopča krasila je tanki skajani kajiš. Nosili su frizure „tarzanke“ sa impresivnim zulufima i pušili američke cigarete koje su tada, početkom sedamdesetih, za mnoge bile nedostupne.

Pomalo nesigurni zbog svog porekla, nedostatka obrazovanja i mišljenja koje o njima vlada u domovini, trudili su se da zauzmu superioran stav i da pomalo sa visine prozbore koju o novcu koji zarađuju i materjalnim dobrima koja sebi mogu da priušte.  Mi smo ih sažaljevali i podsmevali se njihovom ukusu i bili srećni što živimo u zemlji u kojoj nam je sve potaman, što sasvim sigurno nećemo doživeti njihovu sudbinu i što je naš put već utvrđen…

Uvod

Test

Dilema

Odluka

Priprema

Odlazak

Dolazak

Prvi dani

Susret sa nasom dijasporom

Trazenje posla

Ikea – emigrantska majka

Nostalgija

Prvi dolazak u Srbiju

Socijalni zivot

Crkva

Drugi dolazak u Srbiju

Deca

Zena (Muz)

Kuvar dijaspore

Recnik dijaspore

(Nebojša Milosavljević)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike