Romani nagrađivanog američkog pisca Kormaka Makartija nisu nepoznati našim čitaocima. Pred njima se već neko vreme nalazi roman Put za koji je ovaj autor dobio Pulicerovu nagradu, kao i Nema zemlje za starce, prema kome su braća Koen snimila istoimeni film. Nedavno je preveden još jedan roman Kormaka Makartija, "Krvavi meridijan", i onoliko je dobar koliko se od ovog autora i može očekivati – što znači, odličan.
Priča ovog romana pomali liči na vestern – četrnaestogodišnji dečak, koga tokom celog romana znamo samo kao "malog", napušta svoj dom u Tenesiju i pijanog oca i traži nekakav drugačiji život. Tu i tamo nalazi nekakve posliće, zbog nasilne prirode i nimalo nežnog okruženja (Divlji Zapad, pedesete godine 19. veka), često upada u nevolje, sklapa neku vrstu prijateljstva (ako se to uopšte može nazvati prijateljstvom) sa podjednako nasilnim zločincem Todvajnom i sreće sudiju. Sudiju, veoma krupnog, neljudski jakog, ćelavog, bez ijedne dlake na telu, povremeno podseća na samog nečastivog, po tome kako podstiče nasilje i zločine. Nakon izvesnog vremena, i mali i Todvajn, kako bi izbegli probleme sa zakonom, dospevaju u četu koju predvode Glenton i sudija, a koja ubija i skalpira Indijance gde god ih nađu, ratoborne kao i miroljubive, zbog novca koji dobijaju za svaki skalp.
Mali će proći kroz sve i svašta, učestvovaće u bitkama, biće ranjavan, mučiće ga glad, žeđ i vrućina, pomagaće u krvavim ubistvima u kojima nema ostavljanja preživelih, čak ni ako se radi o ženama, deci (računajući i novorođenčad) i starcima. Da ne bude zabune, ovo nije priča o zlim belcima i dobrim Indijancima; bilo bi jako teško naći ovde lik koji biste mogli nazvati dobrim, najbliže tome je napaćeno stanovništvo po sparušenim zabitima, a ni za njih ne znate jesu li dobri ili nemaju snage ni za šta. Indijanci su podjednako krvožedni kao i belci, neće oklevati da pobiju belce ili ih prevare nakon što sklope dogovor sa njima, neki neće oklevati da siluju umiruće ili već mrtve protivnike, da ih muče i raskomadaju i ostave tako za nauk drugima. Kao i kod belaca, i Indijanci su ovde ili krvožedni monstrumi ili bespomoćne i bezlične žrtve.
U pomenutoj četi mogu se nazreti neki rudimenti drugarstva i međusobnog pomaganja. Ako se neko izgubi ili upadne u nevolju, ostali će ga potražiti i pomoći mu. Previjaće rane jedni drugima, ako je neko suviše povređen prekratiće mu muke da ne bi umirao znatno duže i bolnije u rukama neprijatelja. Međutim, to drugarstvo je nestalno; nekada će se okrenuti i jedni protiv drugih, ubiti radi koristi ili preživljavanja. A nema nikakve sigurnosti kada se možete osloniti na drugarstvo, a kada očekivati izdaju.
Kroz sve to, mali polako odrasta, zanimljiv sudiji jer nazire u njemu da se razlikuje od ostalih; iako veoma nasilan, nije ubica na isti način kao i ostali, pucaće u toku bitke, pucaće i na one koji ih proganjaju, ali ne i na saborce, može da se potuče s njima (sa Todvajnom se i upoznao kada su se potukli i Todvajn ga umalo ubio), ali mu teško pada da puca na njih, čak i ako je to da im prekrati muke.
"Krvavi meridijan" je neobičan roman, pun nasilja i nasilnih likova, pun mučnih scena, a ipak, u njemu postoji i trunka optimizma, trunka nade da čak i neko ko je boravio u izrazito nasilnom okruženju i sam učestvovao u ubistvima ipak može odabrati i nešto drugo, postati nešto drugo. U svetu u kome nasilje kao da cveta, takav optimizam je i više nego dobrodošao.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.