U Beogradu je 3. marta 2010. godine umro Momo Kapor, slikar, književnik i novinar, na neki način i hroničar Beograda. Bio je jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca. Za sobom je ostavio brojna dela po kojima će ga dugo pamtiti.
Momčilo (Momo) Kapor rođen je 1937. godine u Sarajevu. Odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, došao je u Beougrad, i u ovom gradu je, uz povremena putovanja širom sveta, ostao do kraja života, pišući o njemu i voleći ga. Nije bio školovan kao književnik; njegova diploma potiče sa Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, gde je kao slikar u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića diplomirao 1961. godine.
Prvo poznato delo su mu "Foliranti", iz 1975. godine. Nakon toga nije prestajao da stvara, pa je napisao veliki broj romana i zbirki priča, kao što su "Ada", "Zoe", "Halo, Beograd", "Una", "Knjiga žalbi", "Beleške jedne Ane (hronika u 26 glava)", putopis "Skitam i pričam: putopisni dnevnik"… Nekoliko desetina knjiga, čime bi svaki autor mogao da se ponosi.
Nije pisao samo knjige. Osim knjiga, autor je i većeg broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija. Po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko filmova, kao što su "Bademi s onu stranu smrti", "Valter brani Sarajevo", "Džoli džokej", "Kraj vikenda". I neki njegovi romani doživeli su ekranizaciju, "Una" i "Knjiga žalbi".
Dela su mu poznata i van naše zemlje. Prevođen je na francuski, poljski, nemački, mađarski, slovenački, švedski, bugarski i češki jezik.
Dela Mome Kapora rado su čitana i danas, a film "Valter brani Sarajevo" postao je neka vrsta legende. Sigurno je da Momo Kapor još dugo biti čitan i pamćen.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ne mogu da poverujem koliko je ovaj narod izgubio odlaskom Mome. Moma kao da je bio u svakoj kući kao neki dobri komšija koji je i u najtežim danima bio na ratištu, izveštavao, a o svojoj boleti je ćutao i trpeo. Neki drugi bi galamli, hvalili se urađenim, postignutim, ali ne i naš Moma. Skromno i šaljivo, kako samo on zna, zabavljao nas je uvek i bio uz nas. Mislim tek sada da mu nismo pružili dovoljno pažnje i ljubavi, jer taj čovek je ljubav neiscrpna. Neka mu je laka crna zemlja, jednom se rađa takav boem, pisac, slikar, emotivac. Momo, srešćemo se gore uz dobro crno vino.
Otišao je brilijantan umetnik, pisac, novinar-ratni izveštač, koji je na neponovljiv način govorio i pisao o sasvim običnim zbivanjima i ljudskim ponašanjima. Neka mu je večna slava!
Zaista imamo mnogo razloga da žalimo što je otišao tako dobar književnik. Njegove knjige nisam mogla ispustiti iz ruke, tako su zanimljivo pisane. Bili smo gimnazijalci kad su izašle „Beleške jedne Ane“, knjiga je išla od ruke do ruke, čitalo se na školskom odmoru i ispod klupe. Posebno se sjećam „Provincijalca“, „Poslednji let za Sarajevo“ a „Konte“ mi je najbolja.
Rano je otišao divan pisac i predivan slikar Momo Kapor. Proživeo je mladost i život u Beogradu i ovekovečio je naš grad na najlepši mogući način. Bio je pametan i duhovit i veoma pozitivan lik. Pamtićemo ga samo po dobru.