Roman „Srpski psiho“ Željka Obrenovića i Aleksandra Ilića najavljen je kao šamar učmaloj i staromodnoj srpskoj književnosti. I nije baš neki šamar – pre liči na histerično vrištanje bez razloga i poente.
Naslov ove knjige aludira na roman „Američki psiho“ Breta Iston Elisa u kome je glavni lik mlad i uspešan Amerikanac koji je istovremeno i serijski ubica. U romanu „Srpski psiho“ glavni junak je mladić koji bi trebalo da bude nekakva „faca“ – stalno izlazi po klubovima, lepe devojke samo što se ne pobiju oko toga koja će ga seksualno zadovoljiti na različite načine i govore mu stvari tipa „pokidaj me“, ima nešto što bi trebalo da izgleda kao obrazovanje („sipa“ citate na nekoliko jezika, poznaje nešto filozofije, nešto matematike i malo hemije na nivou osnovne škole), a uz sve to je i serijski ubica. Ne znamo od čega živi (znamo da živi sam), ni čime se bavi – može se nagađati da studira, ali to je samo nagađanje.
U ovom romanu ne postoji nikakva struktura, likovi su krajnje površno oslikani, njihova motivacija gotovo da ne postoji. Postoje neki rudimenti zapleta – glavnom junaku neko ostavlja misteriozne kasete, i to se nekako povezuje sa okultnim ritualima, s tim što je znanje autora o okultnom ograničeno na slušanje Death Metal muzike, čitanje romana „Naživo“ Dejana Ognjanovića i maksimum deset minuta pretraživanja interneta. Drugim rečima, „onako kako mali Đokica zamišlja okultno, magiju i bilo šta te vrste“. Rasplet? Postoji nekakva konfuzna brljotina koja bi trebalo da predstavlja rasplet. Uz konfuznost celog romana, teško je reći.
„Srpski psiho“ (ne zna se zašto „srpski“, jer u glavnom junaku, kao ni u dešavanjima, nema ničeg posebno srpskog – i radnja, onoliko koliko je ima, i junaci, mogli bi biti locirani bilo gde) bezrazložno je pun filmskih i muzičkih referenci u toj meri da je to iritirajuće. Pun je i scena seksa i nasilja (kao što smo rekli, glavni junak je serijski ubica, ne znamo stvarno zašto), ali su sve te scene u toj meri lišene unutrašnje dinamike da su i najkrvaviji prizori jednostavno dosadni.
Pošto u ovom romanu ne postoji nikakva dubina, veoma lako i brzo se čita (za otprilike dva sata), tako da i ne stignete da se previše iznervirate zbog ispraznosti ove knjige, kao ni zbog gubljenja vremena na čitanje. Ima i onih kojima se „Srpski psiho“ dopao, nekima se dopala njegova različitost od ostatka savremene srpske književnosti (različit definitivno jeste – loš i besmislen, ali različit, još samo kad bi različitost bila kvalitet sama po sebi), nekima jer i sami osećaju besciljnost i agresivnost – što, opet, nisu kvaliteti sami po sebi, ali mogu da dovedu do dopadanja na nivou prepoznavanja i emocija.
Da li da pročitate roman „Srpski psiho“? Ako baš morate, i ako vam nije žao da utrošite dva sata svog vremena na to.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Zašto je uopšte bitno kakav je roman, kada je, u principu, običan plagijat Elisovog romana: estetizacija nasilja, razočaranost modernim životom i tako dalje. Teško je da su novi, revolucionarni motivi.
Žali Bože dva sata koja sam utrošio na čitanje ovog bućkuriša, kritika je suviše blaga prema ovom romanu.
Žao mi je sto prvo nisam pročitao ovaj prikaz, ne bih se mučio sa knjigom. „Dno“ je.
Nažalost, utrošila sam nekoliko sati svog dragocenog života na čitanje gorepomenute knjige. Loše je napisana. Ostavlja mučan utisak. Ukoliko je to budućnost srpske književnosti, jadna nam je takva budućnost. Prikaz knjige je odličan, samo malo blag u odnosu na lošu prozu o kojoj piše.
S obzirom na to da je autorka članka posvetila romanu samo dva sata, uopšte ne čudi što je prilikom čitanja napravila mnogo propusta. Ali to je njena stvar i ne mogu joj zameriti, ali mogu da joj zamerim to što se usuđuje da napiše bilo kakav komentar, i to sa puno samopouzdanja. Da je malo pažljivije čitala, mogla je da zapazi da glavni junak „Srpskog psiha“ radi kao novinar – to se i eksplicitno pominje, a negde se može zaključiti iz konteksta. Što se tiče onog „gradska faca“, mogu da kažem da takve face postoje jedino u prigradskim naseljima i provincijskim gradićima. Takođe, kaže se da junak ubija bez ikakvog razloga. Ako u ovim ubistvima tražimo moralnu pozadinu i razloge tipa muž ubio ženu zbog preljube, naravno da ih ne možemo naći. Pozadina ovih ubistava je, po mom mišljenju, isključivo estetska. On ubija da bi svet učinio lepšim, ubija one čija egzistencija ne dodaje ništa ovom svetu, već samo oduzima. To se sve može pročitati u poglavlju „Ostali“, što direktno, što između redova. I na kraju, u vezi s prigovorom da „Srpski psiho“ nije ili makar nije dovoljno srpski – mogu da kažem da to zapravo i nije pravi prigovor, već više pohvala. Da se radnja dešava u Srbiji, Beogradu – vidi se na osnovu mesta na kojima se glavni junak susreće sa društvom, na osnovu klubova u koje ide… Ne mora se on zvati Milorad, a devojka mu Radojka i da se valjaju u senu da bi roman bio srpski. Za pohvalu je to što roman nije isključivo lokalnog karaktera, pa tako umesto srpski, možemo reći da je svetski i očekivati da bude preveden i na druge jezike.
Razumem da neko ima potrebu da izrazi svoje mišljenje, da negativnu ocenu ili lošu kritiku, ali zar mora da bude zlurado, cinično i uvredljivo? Čitala sam nekoliko kritika ovog romana i stičem utisak da su se autori kritičarima nešto lično zamerili. Dalje, slažem se da knjiga ima nedostataka, ali zar baš nema nijedan kvalitet? Kao da su kritike po zadatku loše, pa je strogo zabranjeno da se provuče i neka pohvalna rečenica. Žao mi je što i ova vrsta javnog istupanja sve više podseća na estradne sukobe po tabloidima.
Pročitala sam roman i nimalo se ne slažem sa ovim što je napisano. Mislim da čovek treba da bude poprilično bez mašte pa da traži u knjizi objašnjenja tipa zašto ubija. Mislim da u 21. veku mnogo bolje stoji pitanje: zašto ne ubija? Takođe, ja sam ono sa ritualima shvatila parodično, to se po meni odlično vidi u sceni kada baci nekronomikon iza kreveta, negirajući bilo kakvu vezu tih rituala sa svojim postupcima. Besmisleno je povezivanje ovog romana sa trećerazrednim.
Uopšte se ne slažem sa prikazom. Mislim da promašuje u skoro svakoj stvari koja je podvučena kao loša. Zbog ograničenosti prostora ne bih ih redom negirala. Ne postoji ni slična knjiga u srpskoj književnosti i zato je treba pročitati. „SP“ svojim nespornim kvalitetom zaslužuje da bude čitan. To je prilika za svakog od nas da se lično uveri dokle je srpska književnost dobacila. Daleko unapred.