Psihotični psiho

Roman „Srpski psiho“ Željka Obrenovića i Aleksandra Ilića najavljen je kao šamar učmaloj i staromodnoj srpskoj književnosti. I nije baš neki šamar – pre liči na histerično vrištanje bez razloga i poente.
Naslov ove knjige aludira na roman „Američki psiho“ Breta Iston Elisa u kome je glavni lik mlad i uspešan Amerikanac koji je istovremeno i serijski ubica. U romanu „Srpski psiho“ glavni junak je mladić koji bi trebalo da bude nekakva „faca“ – stalno izlazi po klubovima, lepe devojke samo što se ne pobiju oko toga koja će ga seksualno zadovoljiti na različite načine i govore mu stvari tipa „pokidaj me“, ima nešto što bi trebalo da izgleda kao obrazovanje („sipa“ citate na nekoliko jezika, poznaje nešto filozofije, nešto matematike i malo hemije na nivou osnovne škole), a uz sve to je i serijski ubica. Ne znamo od čega živi (znamo da živi sam), ni čime se bavi – može se nagađati da studira, ali to je samo nagađanje.
U ovom romanu ne postoji nikakva struktura, likovi su krajnje površno oslikani, njihova motivacija gotovo da ne postoji. Postoje neki rudimenti zapleta – glavnom junaku neko ostavlja misteriozne kasete, i to se nekako povezuje sa okultnim ritualima, s tim što je znanje autora o okultnom ograničeno na slušanje Death Metal muzike, čitanje romana „Naživo“ Dejana Ognjanovića i maksimum deset minuta pretraživanja interneta. Drugim rečima, „onako kako mali Đokica zamišlja okultno, magiju i bilo šta te vrste“. Rasplet? Postoji nekakva konfuzna brljotina koja bi trebalo da predstavlja rasplet. Uz konfuznost celog romana, teško je reći.
„Srpski psiho“ (ne zna se zašto „srpski“, jer u glavnom junaku, kao ni u dešavanjima, nema ničeg posebno srpskog – i radnja, onoliko koliko je ima, i junaci, mogli bi biti locirani bilo gde) bezrazložno je pun filmskih i muzičkih referenci u toj meri da je to iritirajuće. Pun je i scena seksa i nasilja (kao što smo rekli, glavni junak je serijski ubica, ne znamo stvarno zašto), ali su sve te scene u toj meri lišene unutrašnje dinamike da su i najkrvaviji prizori jednostavno dosadni.
Pošto u ovom romanu ne postoji nikakva dubina, veoma lako i brzo se čita (za otprilike dva sata), tako da i ne stignete da se previše iznervirate zbog ispraznosti ove knjige, kao ni zbog gubljenja vremena na čitanje. Ima i onih kojima se „Srpski psiho“ dopao, nekima se dopala njegova različitost od ostatka savremene srpske književnosti (različit definitivno jeste – loš i besmislen, ali različit, još samo kad bi različitost bila kvalitet sama po sebi), nekima jer i sami osećaju besciljnost i agresivnost – što, opet, nisu kvaliteti sami po sebi, ali mogu da dovedu do dopadanja na nivou prepoznavanja i emocija.
Da li da pročitate roman „Srpski psiho“? Ako baš morate, i ako vam nije žao da utrošite dva sata svog vremena na to.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.