O kolenima se najčešće ne razmišlja mnogo, ako se razmišlja uopšte – dok ne zabole. A kad zabole, to može da bude jako neprijatno i da u prilično kratkom roku dovede do toga da najobičnije hodanje postane agonija. Ovo je, srećom, moguće preduprediti znanjem i vežbanjem.
Bili mi toga svesni ili ne, kolena su nam jedna od najslabijih tačaka. Ukoliko ćemo da hodamo uspravno (a hoćemo, nakon prvih godinu dana života), kolena će nam biti opterećena, i treba ih rasteretiti kako bi mogla da nastave normalno da funkcionišu. To se postiže jačanjem butnih mišića. Tu se javlja problem.
Sve je veći broj ljudi s kancelarijskim, „sedećim“ poslovima, prilikom kojih, zbog nedovoljno kretanja i vežbe, butni mišići neizbežno slabe. Jednom kad oslabe, što se dešava toliko postepeno da i ne primetite da se nešto dešava, nema bolova, još uvek ste u stanju da hodate bez problema – dakle, jednom kad oslabe, pritisak na kolena se pojača. Kolena postaju ta, umesto butnih mišića, koja moraju da nose težinu tela, a ona jednostavno nisu predviđena za toliko naprezanja. Na to, s godinama mogu da se nadovežu i degenerativne promene u kolenima ili u okolini kolena i eto agonije, pa čak i mogućnosti da zbog bola uopšte više ne možete da hodate.
Ukoliko vas pri svakom pokretu ili pri bilo kom pogrešnom pokretu kolena jezivo bole, obavezno je posetiti lekara i otići na detaljne preglede da bi se isključila mogućnost degenerativnih promena. Srećom, najčešće se ipak ne radi o tome, već o bolovima jer kolena umesto butnih mišića nose težinu, tako da je ono što se desi da budete upućeni fizioterapeutu, koji će vam pokazati koje vežbe da radite kako biste ojačali butne mišiće.
Da do ovoga uopšte ne bi došlo, dobra je ideja pre bilo kakvih problema i bolova ojačati butne mišiće. Mišići ne moraju da vam izgledaju kao da bildujete, ali izvesnu snagu moraju imati – ako vam je 15-20 čučnjeva prevelik napor, butni mišići su vam definitivno preslabi.
Koje vežbe raditi? Čučnjevi su uvek dobri, a korisne su i vežbe opterećenja (one s tegićima s čičak-trakom koji se nakače za noge). Koristiće vam i redovne šetnje, kao i penjanje stepenicama umesto korišćenja lifta (onda kad je to izvodljivo – teško da će vam prijati da se u povratku iz veće kupovine, natovareni kao brdsko magare, penjete 18 spratova ili da se toliko penjete s kolicima s bebom). Dvadesetak minuta vežbanja dnevno trebalo bi da vam dovoljno ojača butne mišiće (šetnje ne spadaju u ovih dvadesetak minuta), a za raznovrsnije vežbe možete pitati fizioterapeuta ili trenera iz najbliže teretane.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Što se tiče članka, ne bih se baš složio sa gorenavedenim, a evo i iz kojih razloga. Mislim da nasledni faktor (geni) utiče na nas i da bez obzira na to koliko se trudimo, neke stvari ne možemo da izbegnemo. Navešću svoj primer. Moja baka sa očeve strane kuburila je sa nogama, obe njene kćerke, sin, a moj otac nije, a ja sa deset godina stalno. Imao sam (ne)sreću da mi je rođaka dečiji lekar i ona je rekla ocu da moj hod, pogurenost i bolovi u kolenima potiču od krajnika i da mi je treći krajnik uvećan, pa da treba da ih operišem. Tako sam ja sa 12 godina operisao zdrave krajnike, a što se tiče tećeg, jako je bio mali. Na kontrolnom pregledu, specijalista-načelnik rekao je da on ne vidi razlog zašto su mi izvađeni zdravi krajnici (rođačka veza bez konsultacija, a ja se nisam ni pitao). Počeo sam da treniram košarku pa fudbal i vodio sam računa jer su mi zglobovi i kolena bili krti i skloni povredama. Trčao sam, plivao u reci, vozio bicikl, imao dobre i zategnute mišiće. Nakon armije, prestao sam da se bavim aktivno sportom i prešao na rekreaciju da bi mi, kao šlag na svu moju muku, u 25. godini na radničkosportskoj utakmici došlo do pucanja unutrašnjeg i spoljnog meniskusa. Nisam mogao da savijem desno koleno i bio sam prinuđen da odem na operaciju. Izvađen mi je unutrašnji meniskus, a ne i spoljni, koji mi i do danas pravi probleme. Sa svojih 26 godina postao sam takoreći invalid. Da napomenem da sam na operaciju kolena otišao sa ojačanim butnim mišićima po preporuci sportskog lekara i da sam nakon operacije imao tretmane i radio sa vrećicama peska, vozio bicikl i potrošio oko 100 tuba hepatrombina i hepalpana. Danas imam 52 godine i koleno koje otkazuje iz čistog mira, tako da nikad nisam siguran (kleca i nema stabilnost). Vozim bicikl stalno da bih održao butni mišić u kondiciji i šetam. Sve ovo iznosim iz razloga što mogu da potvrdim da nam samo nasledni faktor, tj. geni diktiraju (materijal od čega smo sazdani) i da sve drugo i može, a i ne mora da znači. Koliko ljudi iz mog okruženja nikada nije imalo problema, iako su možda imali nekvalitetniji život od mene, a nisu prošli kroz muke. Ja bih se i sada usudio da odem na operaciju kolena da znam da će mi koleno biti bolje, ali ne verujum u to. Srdačan pozdrav svima i puno sreće u životu. Milan
E, kad kolena bole, to znači da morate da smršate a ne da uvećavate butnu masu. Takođe, ljudi koji obavljaju kancelarijske poslove prepoznaju se na ulici po tome sto imaju zadnjicu u obliku palačinke.