Ona se često opisuje kao epidemija 21. veka, posebno u nordijskim zemljama, gde introvertni Skandinavci uživaju imidž uzdržanih, rezervisanih ljudi koji se drže po strani.
Ljudi koji su društveno izolovani imaju gotovo dvostruko veći rizik da prerano umru, objavio je finski Institut za zdravstvenu zaštitu (THL).
U epidemiološkim anketama THL-a učestvovalo je blizu pola miliona ljudi. U studiji je korišćen materijal britanske „Biobanke“ kao i prilozi međunarodnih istraživača. Rezultati su objavljeni u naučnom magazinu „Lanset javno zdravlje“.
U istraživanju su društvena izolacija i osećaj usamljenosti identifikovani kao faktori povećanja rizika za preranu smrt. Usamljenost je povezana i sa drugim faktorima zdravlja, pušenjem, alkoholizmom, socio-ekonomskim problemima i simptomima depresije, koji svi doprinose riziku od prerane smrti. Uzgred, utvrđeno je da su izolacija i usamljenost jako povezani sa smrtnošću od kancera.
Na kraju krajeva, korelacija između usamljenosti i rizika od prerane smrti pronađena je i kod muškaraca i žena, mlađih i starijih, hroničnih bolesnika i zdravih, objavio je finski javni servis.
„Društvo bi trebalo da obrati više pažnje na prevenciju usamljenosti, posebno društvene izolacije. Na to se može uticati, između ostalog, aktivnostima koje bi ujedinile društvenu zajednicu“, izjavio je rukovodilac istraživanja profesor Marko Elovanio za finski dnevnik „Hufvudstadsbladet“.
Konstantna usamljenost je identifikovana kao zdravstveni rizik, čak i ako se osobe ne osećaju usamljenim. Međutim, potreba za društvenim kontaktima smatra se individualnom, zbog čega se smatra da usamljenost ne nosi direktne pretnje. Ipak, istraživači naglašavaju važnost društvenih i zdravstvenih usluga, posebno usluga institucija za mentalno zdravlje koje pomažu pojedincima.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Anonimni/ .Veoma ste jasno napisali tekst,a to ne mogu osobe koje su u depresiji,.Moze se vas komentar okarakterisati da ga je pisala tuzna osoba.Svi smo vise tuzni nego srecni ,svako na svoj nacin.I ja se branim od tuge na razne nacine ,Hodam ,citam ,gledam filmove ,iako ne zivim sama usamljena sam.Prelezala sam i Mnoge teske bolesti,prosla hemioterapiju .Ne prihvatam samo jedan izlaz ,Zivot je cudo sta sve covek moze da izdrzi i u ime toga ne budite tuzni……
Nema veze jasnost ili „nejasnost“ s tim. Boljka je to… borka
Gluposti, sve ovisi kako je čovek zadovoljan i koji smisao ima. Ako je samo prazna duhovna ljuštura, bez vere, morala i motiva bez obzira da je li je ili nije izolovan, on je već mrtav odavno…
Ja sam 67. Koliko je to dana? Od tih 67 mogu, u najblazu ruku, uzeti jednu godinu ukupno, ako i toliko, i reci da sam bila, aj’ recimo, zadovoljna. Ne srecna. Zadovoljna. Nikad nisam bila srecna, nikad. Svih ostalih 66 ja sam prozivela u depresiji. U tugi, u usamljenosti, u nesanici, u strahovima. U strahovima od svega i svih. Uvek su svi bili bolji od mene, tako sam mislila, jer nisam ni lepotica, ni zgodna, ni pametna, cak sam ispod proseka. Sve su moje veze bile jadne, nestabilne, bezvezne. Pogresne. Nikad nisam znala, ni naucila kako se postaviti u vezi, nikada nista nije ni licilo na ozbiljno. Porodica me smatra nezrelom i dandanas. Sestra me bukvalno unistava. Kontrolise svaki moj korak, svaku moju rec i postupak. I sve kritikuje. Sve sto uradim i kazem podlozno je njenoj kritici. Nista ne valja sto uradim, nista nije dobro sto kazem. Moje mi greske stalno nabija na nos. Nikad nisam naucila kako se zrelo postavljati u odredjenim situacijama i u bilo kojem drustvu. Cesto pravim greske, nekad neoprostive. Neoprostive meni samoj od mene same. Kajem se puno i cesto, sto znaci da cesto i gresim sto iz neznanja sto iz zelje da udovoljim drugima. Pa budem ismejana. Jos kad mi sestra nabija na savest moje greske dolazi mi da se ubijem. Cesto nemam volju za zivotom. Nedavno sam, sve takva, napravila 3 velike greske, sve tri glupe da gluplje ne mogu biti. I sad se kajem. Kajem se i zderem i boli me u predelu zeluca, teskoba, teska teskoba. Boli me kajanje, savest me pece, a sve u zelji da se pokazem napredna i velikodusna. Kakva greska, kakve greske! Srucilo se na mene kajanje da me psiha fizicki boli. Depresija me obavija kao teska, mutna magla iz koje zamisljam samo jedan izlaz. Ni lekovi ne pomazu.