Kad tridesete počnu da se približavaju, oni koji nisu u vezi neretko počinju da „gaje“ misli tipa „svi dobri frajeri/ribe su već zauzeti“ i razmišljaju o tome da nađu nekog makar podnošljivog. A dobrih frajera/riba, zapravo, i te kako ima i dalje.
Neko bi vam rekao da je problem što su se vaša očekivanja u međuvremenu povećala – danas vam smeta ono što nekada ne biste ni primetili. Međutim, povišena očekivanja uopšte ne moraju da budu problem, naročito ako u ta povećana očekivanja spada i to da sada preciznije nego nekad znate šta želite i kakav partner/partnerka bi vam odgovarali, pa ne gubite vreme na veze za koje ste u startu u stanju da vidite da neće ići.
Da li biti s nekim ko vam je koliko-toliko podnošljiv? Ne. Takva veza vas ne bi usrećila, kao ni tu osobu, osim ako je od onih koji bi radije bili ma sa kim nego sami – a s takvim tek ne treba da budete. Šta onda?
Onda, za početak, razmislite šta vam je od vaših visokih kriterijuma bitno (da ume da vas nasmeje i da vas ne „guši“ ljubomorom, recimo), a šta nije stvarno značajno (vaša mama je mislila da ste dovoljno dobre da budete supruga direktora, ali da li je vama zaista važno da vam je dragi „u fotelji“?). Onda otvorite četvore oči i uši i ne ustežite se od komunikacije.
Vremena, naravno, imate manje nego kada ste bili student ili srednjoškolac i verovatno i manje izlazite, ali po kafićima, klubovima i sličnim mestima ionako se izuzetno retko nađe neko ko želi nešto iole ozbiljno. To nas vraća na pitanje – a gde su svi ti poželjni (nezauzeti!) koji žele nešto ozbiljno?
Tamo gde su uvek i bili – svuda oko vas. Problem je samo locirati ih; srećom, taj problem nije nerešiv. Kad imate nešto iskustva, ne samo da bolje znate kakav vas partner/partnerka zanimaju već bolje znate i koja su vam ostala interesovanja. Pored toga što idete na posao (ni preko posla nije isključeno upoznati potencijalne partnere, mada to može da donese i probleme), trebalo bi se baviti još nečim, nekim hobijem koji vas ispunjava zadovoljstvom: kurs jezika, kurs stručnog usavršavanja, planinarenje… Na svim tim različitim zanimacijama možete upoznati zanimljive ljude koji imaju slična interesovanja kao i vi. Neko od njih bi mogao da bude onaj pravi/ona prava. Ili bi ta zanimljiva osoba koju upoznate i dovoljno vam se dopadne da se s njom družite i van te zanimacije mogla da poznaje nekog s kim biste mogli da imate lepu vezu.
Bitno je da se ne zatvorite u sebe, deprimirano ubeđeni da nema dobrih frajera/riba, jer onda dobrog frajera/ribu nećete primetiti sve i da klekne pred vas i predloži vam brak. Sad, ako ste sve navedeno pokušali, i ne ide pa ne ide, može da bude dobra ideja i da napravite pauzu – da kažete sebi da ćete se neko vreme baviti nekim drugim stvarima u životu. Svakom je nekad neophodan odmor od „ljubavne potrage“. A kad se odmorite i napunite baterije raznim zanimljivim aktivnostima, i svežim očima pogledate oko sebe, sasvim je moguće da ćete ubrzo primetiti osobu veoma sličnu onoj kakvu ste priželjkivali.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Zaista više nema dobrih frajera – ali ne u fizičkom smislu dobrih. Primetila sam, iz ličnog iskustva, da muškarci nisu zreli. Čak i oni koji su zašli u godine (tridesete i kasne tridesete) nisu, po njihovim rečima, spremni na korak koji se zove brak. Međutim, da stanu na ludi kamen, nateraju ih žene koje znaju da igraju igru, dok one koje žele iskreno da ostvare taj cilj izvise. Preostaje da igraš bezobrazno i udaćeš se!
Nažalost, još je tužnija stvar sa mladim generacijama. Šta sa ljudima koji u svojoj 24. znaju šta zaslužuju i žele, a nigdje na vidiku ni bar skroman dio toga? Još više, kad shvataju da postoji ipak toliko inteligentnih, obrazovanih, kulturnih i lijepih djevojaka, a ujedno vrlo jakih i hrabrih; dok mladića koji imaju bar dvije takve karakteristike obično krasi i rečenica „ja mogu da imam sve!“, što dovodi do zaključka da neće da se potrude ni mrvicu, no čekaju da im djevojka, pa bilo koja i kakva, padne pravo u postelju. To jeste samo jedna etapa, ali upravo to dovodi do najteže stvari.
Tragedija je prava kad upravo najbolje djevojke ostaju neudate i bez potomstava, one koje su mogle da stvore prave ljude pune svih kvaliteta i vrlina, i koje, sem genetske osnove, imaju mogućnosti da pravilno vaspitavaju decu i pruže im dosta toga, posebno jer je to čuvanje buduće generacije.
Znam da ne bi trebalo odustati, da život tek slijedi, da bi trebalo dosta toga još proći, ali kuda ići dalje kad je ova naša sadašnjost koju su nam drugi gradili vrlo loša? Zar čuvati neku nadu i gubiti godine i vrijeme na neke snove koji će sigurno ostati samo san?
Moj grad jeste mali u poređenju sa velelepnim Beogradom, ali primjera na fali. Jeste da je udio i u tome što je odnos muško-ženskih osoba 1:7, ali zar prave vrijednosti toliko gube na cijeni da što više vrijediš kao osoba i kompletna ličnost, to znači da si cjelovita jabučica bez nade za svoju drugu polovinu?
Razloga za ovaj problem ima dosta, između ostalog i složeni muško-ženski odnosi, pogotovu u našoj sredini gdje se još uvijek „muška glava više cijeni“.
Eto, možda postoji hiljade stvari koje bi trebalo reći, ali problem postoji i mora se riješiti radi našeg opstanka. Iskreno, vjerujem da bi trebalo uvesti neke testove o sposobnosti pojedinaca za bračne i roditeljske dužnosti, prije svega ispitivanje mentalnog sklopa, pa da ne nastaju više kobne greške po čovječanstvo. Svakako, svim budućim tatama i mamama naglasiti ravnopravnost polova, ujedno uvjesti neke mjere radi sklapanja brakova od 20-tih i najkasnije do 30-tih godina i potruditi se da ti parovi baš budu jedno za drugo skroz, po svim tačkama ljudskih kvaliteta. Ujedno, da u tom sistemu postoji nada da svako ima svog para, ali baš svako. Tu bi populaciona politika, sociolozi, psiholozi, ljekari imali dosta posla, ali rezultat bi imao tačno pravo rješenje i vrijednost koja zaslužuje toliki rad.
U nadi da će konačno u svima nama proraditi želja samo za opstankom čovjeka u pravom smislu te riječi, puno pozdrava iz grada Vita Nikolića I Miladina Šobića, a mog voljenog Nikšića! 🙂
Uvek sam mislila da mi je potreban neko samo da ne bih bila sama i da neko savršen, zanimljiv ne postoji. Posle ovog članka, nastaviću da čekam.
Izuzetno dobar članak i obrađuje aktuelnu temu, koja nažalost sve više prerasta u problem. Sve je više dobrih, lepih, uspešnih žena koje su same, usamljene i u depresiji, jer im otkucava biološki časovnik, a muškarca ni na vidiku. Stoga se odlučuju da budu samohrane majke. Međutim, muški deo naše populacije je veoma pasivan. Imala sam prilike da putujem po Evropi i tamo sam se ponovo osetila kao žena. Zašto? Tamo muškarci prilaze ženama i udvaraju im se. To su naši muškarci zaboravili. Lepše im je da sede subotom uveče sa pivom u ruci i pogledom na TV utakmicu nego da pored sebe imaju ženu i pogled uprt u nju.
A tek koliko malo vremena, a sužen izbor, imamo mi na pragu pedesete! Prođe i nekoliko godina od veze do veze i praktično najbolje godine odu u vetar. Tražiti partnera svuda okolo prilično je arhaično i ne bi bilo zgoreg da postoji, kao što sam čitala da u Kini postoji „pijaca“ gde se „trguje“, tj. jednom mesečno se na nekoj livadi susreću svi usamljeni muškarci i žene i tako se odmah zna šta traže, jedino ostaje da se prepoznaju.
Ovo je više nego aktuelna tema, jer je sve više žena, čak obrazovanih i lepih, u godinama 35-40, koje su same i koje smatraju da nemaju izbora. Ovaj članak može malo da pomogne. A krivica je i u nama muškarcima…