Nije uopšte nemoguće zaljubiti se u osobu u koju definitivno ne bi trebalo da se zaljubite, a još manje da s njom budete u vezi. Jedna od posebno nezgodnih varijanti jeste ako se zaljubite u nekoga s kime ste u bliskom srodstvu.
Neki bi se možda zapitali zar je uopšte moguće zaljubiti se u bliskog srodnika, kad smo svi od detinjstva učeni da je ljubavna veza s bliskim srodnicima jednostavno loša i da to ne sme da se radi (kasnije saznamo i neke od razloga za to, kao što je to da bi brak s nekim s kim ste u bliskom srodstvu bio protivzakonit, da bi vaša deca mogla da budu deformisana i da bi vas sredina najverovatnije odbacila kao neku vrstu nakaza). Jeste, moguće je zaljubiti se u srodnika, čak i vrlo bliskog, naročito ako niste zajedno odrastali, imali ste malo međusobnog kontakta, i jedno drugo jednostavno ne doživljavate kao rođake. Takva ljubav je moguća i između, recimo, polubrata i polusestre – zamislite da sa 15 godina saznate da imate polubrata ili polusestru, pre niste ni znali da postoje, teško da ćete ih odmah posmatrati kao brata ili sestru i na taj način ih zavoleti (pod pretpostavkom da vam se dopadnu).
Šta ako vam se tako nešto desi? Treba li da osećate krivicu? Ne, jer ne birate vi u koga ćete se zaljubiti. Ljubav ne ide po "e ovaj je baš pogodan, ima u njega da se zaljubim" principu, srce bira koga ono hoće. Ništa vi tu niste krivi.
Međutim, morate biti obazrivi. Ne može jedan članak da vam naredi kako da se ponašate, ali bi bilo dobro da budete svesni koliko bi veza s takvom osobom bila problematična, na koliko biste negativnih reakcija i osude okoline naišli (mnogo, uključujući vašu sopstvenu porodicu, koja bi vam vezu skoro sigurno zabranila), a ako bi ta veza potrajala, po zakonu ne biste mogli da se venčate, i bilo bi krajnje rizično da imate decu, ma koliko se vas dvoje voleli.
Šta onda? Šta ako jako mnogo volite tog srodnika, jako ste zaljubljeni, ne možete da zamislite da ipak, uprkos svemu, ne budete u vezi? Pokušajte, ipak, da se suzdržite. Biće vam potrebno da odbolujete to, naravno, tu potencijalnu vezu koja bi imala krajnje problematičnu budućnost (ako bi imala ikakvu budućnost). Moglo bi da bude od koristi da razmislite o tome šta vam se to toliko dopalo kod te osobe, pa da kasnije potražite nekog sličnog po osobinama, a s kime niste u srodstvu – tada bi bilo mnogo verovatnije da ćete imati srećnu vezu.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Mislim danije istina da se zaljubljujemo preko volje i da se tu ne može ništa. Dopusti čovek da ga obuzmu određene misli i onda se veže za ono što mu pričinjava sladost. Ako ne dopustiš sebi pomisli, ako se ne predaš nečemo… nećeš se zaljubiti ili pasti u blud npr. ako imaš stav da to ne treba da činiš. To je uostalom, kažu, vezano i za hemiju mozga, ako ne grešim. Među rođacima treba da postoji rođačkaljubav i poštovanje. Bratsko setrinsko osećanje. Nije slučnajno dda se rođak zove bratom kod nas. Naš narod je imao osećaj za srodstvo što znači da je umeo da poštuje pretke i bližnje svoje i misli o potomstvu. Nije išao samo za onim što se očima dopada i nije uvažavao da se mogu strasti zadovoljavati, makar ma kako i da se za njima može ići slobodno i predano i da se to još naziva stvarju srca ili prirodnim te da se tako pravda. Istinska ljubav se rađa iz istinskog odnosa i požrtvovanosti za drugog. Istinska, da je tako nazovem, muško-ženska ljubav se rađa u braku. I to posle više godina i posle zaljubljenosti. Možda izuzetaka ima, ne znam, ali mi danas mnogo toga zamenjujemo sa ljubavlju ili neke manje ljubavi sa pravom, istinskom, ili ono što je burno sa onom ljubavlju kija je prava, a ona je postojana, mirna, trpeljiva, ne traži svoje. Mislim da nije bolesno po sebi zaljubiti se u rođaka ali nije ni dobro. To da li se rođaci mogu uzimati ili ne i da li je go dobro ili ne ne zavisi od ličnih prohteva. Bog kad je dozvolio bilo je dozvoljeno i stoga dobro (makar onima kojima je bilo) bez obzira što je danas nezamislivo. A što je zabranio to je zlo, makar i da je nekad bilo dozvoljeno (makar negde). 7. stepen srodstva (računaju se drugačije nego kolena, po broju rođenja se računaju) mislim nije zabranjen što ne znači da je preporučljiv iako ne treba braniti nikim ono što nije Crkva pravoslavna zabranila. Ko ne veruje može doći do vrlo proizvoljnih i sa drugim neverujućim vrlo različitim zaključcima za koje ne mora postojati nikakav drugi razlog do meni se hoće tako. Mnogi će se složiti da se moramo voditi kulturnim normama (što ipak nije nepromenljiva kategorija iako nije stvar individualnog i subjektivnog a ni nečeg što može na objektivan način meriti što je dobro a šta zlo) a ako bi se vidili tim normamam, makar narodnim onda je i 7. stepen (gde mislim ako su u istom kolenu dvoje imaju zajedničkog čukundedu ili čukunbabu ili najčešće i jedno i drugo) je blizak i neodgovarajući za brak. Zašto se uopšte govori o ovone samo iz ugla kulturološkog, porodičnog prihvatanja i genetskog? Zar je to sve? Zašto se uopšte o tone i govori, makar na ovakav način?
zaljubili smo se jedno u drugo i tek posle godinu dana saznali da smo rodjaci,proslo je devet godina od tada a nista se nije promenilo mi smo kao ludi a nikad nam na pamet nije palo da se smuvamo ili sta slicno.on je jos uvek agresivan i lojubomoran na sve oko mene a ne vidi da se osecam isto pa je poceo da se muva sa nekom tamo,a pre dva dana smo imali oprostajnu matursku zurku jer smo isli u istu skolu.ne verujem da cemo ostati u kontaktu i to me mnogo boli ionako smo uvek govorili nemustim jezikom jer nas je uvek bio blam,sad sam toliko demotivisana a ne mogu se ni isplakati kako treba niti moguu uciti za prijemni koji je za tri dana i na pamet mi pada svasta i pocinjem da se plasim za sebe…
Strasna tema … Za balkan tesko za shvatiti. Zelje su jedno a stvarnost je drugo…
Da sve je moguce danas mos imat vezu mafa je to bolesno al srce ne bira nesmis ostat trudna haha
Čim je bolesno i ako se nemože ili neće stupiti u brak sa nekom osobom ne bi trebalo ni u odnos kojim se začinje dete. Pogotovu ako je u pitanju rođak. To je rodoskvrnuće. Svako začeto dete se može i treba roditi ipak (osimvaljda kad se porođaj ne može izneti a žena može umrteti zajedno s detetom, možda i kad je rizik veliki uz poksjanje)
I ja sam se sa 13 godina zaljubila u brata od ujaka. Bio je 11 godina stariji od mene. Bio je vrlo intiman sa mnom, igrao se sa mnom, dirao mi je kosu, bili smo veoma prisni. Odnosio je veoma zaštitnički prema meni. Kad je bio u poseti mojoj porodoci, uvek bi seo do mene i zadirkivao me. I onda kada sam shvatila da sam se jednostavno zaljubila u njega, jedva sam čekala na naš sledeći susret, koji je tek bio za tri-četiri meseca. Ali taj susret bio je sasvim drugačiji. Bio je veoma hladan prema meni, u šta nisam mogla da poverujem i to me tada mnogo pogodilo, povredilo i ostavilo mnogo posledica na moj život i moje ponašanje. Sada sumnjam da je možda primetio šta se zbiva sa mnom, tj. ni sama ne znam šta se tada desilo i da li je ikad posumnjao da sam se zaljubila u njega. Od tada se moj život i ponašanje promenilo. Želela sam da ga zaboravim, da ga nekako istisnem iz svog srca, međutim, do dan-danas nisam uspela. Nije bilo ni moguće. Svaki naš susret, koji je bio sve ređi i ređi, samo njegovo prisustvo, teralo me je na greh. Mnogo puta sam izbegavala da idem kod njegove porodice samo zato što znam da je kod kuće i on došao. Borila sam se između stava srca i razuma. Srce kaže idi, a razum kaže ne, i uvek je pobeđivao razum. Sećam se, jednom, bilo je leto, bila sam u gradu sa društvom, bio je i on došao, a ja to valjda nisam ni znala. Susreli smo se tada sigurno opet posle nekoliko meseci, bilo je očigledno da ne mogu izbeći taj susret pošto ga je i moje društvo poznavalo. Društvo ga je pozdravilo, a onda sam morala i ja da mu kažem zdravo, inače bi bilo glupo da prođem pored njega bez reči. Mislila sam da mogu da prođem pored njega sa jednim pozdravom, međutim, on je imao i drugu nameru u kojoj je i protiv moje volje uspeo. Uhvatio me je levom rukom za moju levu podlakticu zaustavivši me i okrenuvši ka sebi licem u lice i tako me držao 5-10 min dok smo razgovarali, valjda se plašio da mogu da pobegnem. Morala sam onda da se pozdravim sa njim i poljubimo se. Sreća što sam nosila naočare za sunce pa nije imao šansi da vidi suze u mojim očima. Može se zamisliti šta se u tim trenucima zbivalo u meni… Sada, posle vise od 8 godina, nisam imala nijednu vezu, to mi je prva i jedina platonska ljubav koju sam imala. A on se još nije oženio. Imao je jednu ozbiljnu vezu koja je trajala 3-4 godine, ali sada baš i nisam sigurna da li su još uvek zajedno. Ali jedno što je sigurno: ja još uvek imam ista osećanja prema njemu i posle toliko godina!
Ja sam već jednom bila zaljubljena u rođaka i jednostavno nitko me nije razumjeo..nisam znala sta da radim jednom sam nasla slobodu i vrisnula i rekla da je konj i odljubila se…A sad je nova prica zaljubila sam se u rođaka nismo bliski ali samo mi salje srca na instagramu ali opet volim ga…ana
Mislim da ljudi ne treba da prekidaju vezu sa srodnikom, bez obzira na to šta kaže okolina! Ljubav se ne može na silu zaboraviti, niti izbrisati…
Ja sam godinu i po bila u vezi s osobom koja mi je 2 koljeno… Prekinuli smo prije godinu dana i nevjerovatno je to koliko se i dalje volimo i koliko patimo! Oboje smo pokušali stupiti u vezu s nekim drugim, ali ne ide! Ja mogu biti sa svakim momkom, ali uzalud mi je to kad srce pripada samo jednom!
Nije baš u redu zaljubiti se u rođaka, ali opet ne bira mozak, nego srce.