Kada su u pitanju pravila ponašanja u crkvi, kao i za mnoge druge običaje, gotovo svako ima sopstvenu interpretaciju načela.
Međutim, pravila ponašanja u crkvi jasno su definisana, piše Kurir.
Pravila ponašanja u Crkvi
Ulazeći u sveti hram, prekrstimo se, uz blagi naklon. Dolazimo do celivajuće ikone na sredini crkve, poklonimo joj se i prekrstimo, celivamo ikonu (žene ne ostavljajući tragove karmina) i na kraju se okrenemo i blago poklonimo onima koji stoje u redu iza nas i oko nas. Hram je sveto mesto sabranja vernika radi molitve i bogosluženja, te sve radnje koje to remete, nisu dozvoljene. Razgovori tokom službe su nepristojni i sebični jer na taj način zaboravljamo da se i naši bližnji u hramu mole i da im je za to potreban mir, a i nama samima to rasejava pažnju neophodnu za molitvu. Za vreme bogosluženja je od najvećeg značaja da zaboravimo na sve svakodnevne brige i probleme, da posvetimo svoje srce i um samo Gospodu. Jedino tako možemo izaći iz hrama novi, očišćeni, osvećeni, preporođeni, obnovljeni…
Molitvene reči i pesme tokom službe i liturgije
Molitve i pesme tokom službe nisu samo formalno izgovaranje teksta ili melodije, već imaju svoj istinski i dubok smisao; pomažu nam u duhovnom samoosvešćivanju, promeni nas samih i zajednici sa bližnjima i sa Gospodom. Zato je važno slušati sve reči, čak i kada u početku deluju nerazumljivo. Vremenom, uz Božiju pomoć, ali i sopstveni trud kroz čitanje duhovne literature, razgovore sa duhovnikom i redovne dolaske na službe, počinjemo da osvešćujemo značaj svih sveštenih radnji u Crkvi, kao i reči i pesama. One postaju integralni deo i okosnica našeg života, delanja, razumevanja, mišljenja i osećanja, stoji na sajtu Saborne crkve.
Za vreme bogosluženja ne šetamo po crkvi i ne guramo se. Vera dolazi slušanjem, a to znači najpre slušanjem Reči Božije, iskazane u čitanju Svetog Jevanđelja, slušanjem reči molitava, pesama, svoga srca, kao i slušanjem svojih bližnjih i glasa njihovog srca. Najlepši i istinski vid sabranja vernih je kada svi zajedno pevaju uz hor ili pojce, to su slavoslovija Gospodu i Svetima, saučestvovanje u bogosluženju i zajedničke molitve, što pojačava radost našeg prebivanja u tom svetom sabranju, kada je Hristos među nama. Za vreme čitanja Svetog Jevanđelja stojimo mirno, pognute glave, opuštenih ruku i u najvećoj tišini i otvorenosti za Reč Božiju jer nam se tada otkriva Sam Bog. Isto važi i za iznošenje Časnih darova na liturgiji, osvećenje Svetih darova, pričešće, blagosiljanje prisutnog naroda…
Tokom liturgije sve nam se kazuje šta treba da činimo, ako slušamo pažljivo: „Glave svoje Gospodu priklonimo“, „Zablagodarimo Gospodu“, „Gospodu se pomolimo“, „U miru iziđimo“…
Sveto pričešće i pričešćivanje
Na Sveto pričešće izlazimo po blagoslovu svog duhovnika ili ispovednika, ako smo postili redovno i ispovedili se. Čaši prilazimo u potpunom miru, izgovarajući sa sveštenoslužiteljem molitvu. Ruke su nam prekrštene na grudima, desna preko leve. Nikada se ne krstimo pred samim putirom da ga ne bismo podizanjem i spuštanjem ruke gurnuli i prosuli svetinju. Pred uzimanje Pričešća, izgovaramo svoje ime sveštenoslužitelju, na šta on izgovara: „Pričešćuje se sluga Božiji (ime) / sluškinja Božija (ime) Telom i Krvlju Hristovom“.
Tamo gde je najveća Svetinja, Krv Hristova, osveštana blagodatnim dejstvom Svetog Duha, tu ne staju virusi, bakterije, ni ma kakva nečistoća, pa je svaka sumnja i osuda toga što se svi pričešćuju iz jedne kašičice ne samo neopravdana, već i pokazatelj potpunog nerazumevanja Svetih Tajni. O tome se, svakako, treba informisati kroz duhovnu literaturu i razgovor sa duhovnikom.
Pred Pričešće Svetim Hristovim Tajnama ne jede se i ne pije ništa od ponoći, žene ne stavljaju karmin, kako ne bi ostavljale trag na kašičici iz koje se uzima Pričešće.
Zatim se uzima nafora (osvećeni hleb), vodeći računa da nam nijedna mrvica ne padne na pod, inače je treba pokupiti jer se radi o svetinji.
Odevanje i izgled vernika u crkvi
U crkvi treba da smo odeveni pristojno, bez prepunih stomaka, žvakaće gume, upadljive šminke, držanja ruku u džepovima, ljubopitljivog posmatranja ostalih vernika, smeha i razgovora. Pristojno odevanje isključuje kratke suknje, šortseve, suknje sa dubokim izrezom, provokativnu i prenapadnu odeću.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
„Dolazimo do celivajuće ikone na sredini crkve, poklonimo joj se i prekrstimo, celivamo ikonu “ Sveto pismo o ikonama i kipovima: 2. Mojsijeva2,4-6. „Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog koljena, onih koji mrze na mene; A činim milost na hiljadama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.“ Sveto pismo o tome kome se treba klanjati. Trojica jevrejskih mladića u Vavilonu. Pročitati 3. poglavlje Knjige proroka Danila naročito stihove 1. 5. 6. 14. – 18. najbolje celo poglavlje da bi se bolje razumelo. Apostol Petar u Delima apostolskim 10, 25. i 26. (10. poglavlje 25. i 26. stih); Anđeo apostolu Jovanu u Otkrivenju 19, 10. „I padnuvši pred nogama njegovim poklonih mu se; i reče mi: Gle, nemoj, ja sam sluga kao i ti i braća tvoja koja imaju svedočanstvo Isusovo. Bogu se pokloni; jer je svedočanstvo Isusovo Duh Proroštva.“ I opet u 22, 8.-9. (22. poglavlje 8. i 9. stih) „I ja Jovan videh ovo i čuh; i kad čuh i videh, padoh da se poklonim na noge anđela koji mi ovo pokaza. I reče mi: Gle, nemoj, jer sam i ja sluga kao i ti i braća tvoja proroci i oni koji drže reči proroštva knjige ove. Bogu se pokloni.“ Apostol Petar ne dozvoljava čoveku da mu se klanja. Apostol Pavle isto brani ljudima da ga obožavaju kao božanstvo Dela apostolska 14,10.-15. „Reče velikim glasom: Tebi govorim u ime Gospoda Isusa Hrista, ustani na svoje noge upravo. I skoči, i hođaše. A kad vide narod šta učini Pavle, podigoše glas svoj govoreći likaonski: Bogovi načiniše se kao ljudi, i siđoše k nama. I nazivahu Varnavu Jupiterom, a Pavla Merkurijem, jer on upravljaše rečju. A sveštenik Jupitera koji beše pred gradom njihovim dovede junce, i donese vence pred vrata, i s narodom htede da prinosi žrtvu. A kad čuše apostoli, Varnava i Pavle, razdreše haljine svoje, i skočiše među narod vičući i govoreći: Ljudi! Šta to činite? I mi smo kao i vi smrtni ljudi, koji vam propovedamo jevanđelje da se od ovih lažnih stvari obratite k Bogu Živom, koji stvori nebo i zemlju i more i sve što je u njima;“ Anđeo ne dozvoljava čoveku da mu se klanja upućuje ga na Boga kome se treba klanjati. Apostoli čine to isto. Bog zabrađuje građenje bilo kakvih obličja (slika ili kipova), pred kojima bi se ljudi klanjali, a crkva upravo to nudi ljudima, tvrdeći da ona propoveda i živi po Hristovom Jevanđelju!? To nije Hristovo jevanđelje, koje su apostoli nastavili da propovedaju i tako žive kako su i učili a i prvi hrišćani da tako uče i žive po njemu. Mnoge crkve propovedaju i žive po onom drugom jevanđelju, koje nije Hristovo i njegovih apostola a ni prvih hrišćana, o kome apostol Pavle piše u Galatima poslanici 1, 6.-12. sledeće: „Čudim se da se tako odmah odvraćate na drugo jevanđelje od Onog koji vas pozva blagodaću Hristovom, Koje nije drugo, samo što neki smetaju vas, i hoće da izvrnu jevanđelje Hristovo. Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drugačije nego što vam javismo, proklet da bude! Kao što pre rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi jevanđelje drugačije nego što primiste, proklet da bude! Zar ja sad ljude nagovaram ili Boga? Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih ja još ljudima ugađao, onda ne bih bio sluga Hristov. Ali vam dajem na znanje, braćo, da ono jevanđelje koje sam ja javio, nije po čoveku. Jer ga ja ne primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. Neka svako odluči da li će poštovati ljudske običaje koje je Isus osudio, ako se protive Božjoj reči, ili će više poštovati Boga od ljudi i njegovu reč od ljudskih propisa?
Toje za svakog parijana da postuje crkveno pravilo. Kao soje napisan.AMIN
Bravo za tekst! 🙂