Italijansko vino i dalje traži mesto u Kini

Na papiru, uspeh je moguć, ali Italija, vodeći proizvođač vina, i dalje se bori da nađe mesto u Kini koja bi mogla biti drugi najveći uvoznik njenog vina do 2020. godine.

Prodaja „kjantija“, „pino gridja“ i drugih od oko 300 italijanskih vina, činila je samo pet odsto od 2,4 milijarde dolara datih za uvoz vina u Kinu 2016. godine.

Od toga, oko 44 odsto je prodaja Francuske, čak i Australije, Čilea i Španije – svih sem Italije.

„To je bruka. Italijanski proizvođači su zakasnili da uđu na ovo tržište“, kaže Endrju Tan, ljubitelj „Brunela di Montalćino“, odgovoran za nabavku firme „1919“, jednog od glavnih lanaca za distribuciju vina i drugih alkoholnih pića u Kini. Sa više od 1.000 prodavnica širom Kine, firma „1919“ je prošle nedelje bila u Veroni povodom „Vinitalije“, najvećeg godišnjeg sajma vina u Italiji.

Njegov zadatak je da nađe italijansko vino koje može da odgovori na uspeh uglednih australijskih marki „Džejkobs krik“ i „Jelo tejl“ u donjem delu srednje kategorije na kineskom tržištu.

Da bi se uopšte došlo do prilike za uspeh, „mora se skratiti lanac distribucije i dobiti cena dobra za potrošače“, objašnjava on.

Italijanskim vinima je teško da se probiju u ponudi 300.000 marki na tržištu Kine, koje je bez premca po raznolikosti.

„Moramo shvatiti da niko u Kini ne poznaje italijanska vina“, kaže Stivi Kim, direktorka firme „Vinitalija internešnel“. Njoj je zato prodor na kinesko tržište prioritet, jednak održavanju italijanskog prisustva na američkom tržištu.

Ako italijanska vina imaju prednost jer pružaju bolji odnos kvaliteta i cene u nekoliko grupa kvaliteta, pred njima je ipak dug put do Kine, priznaje ona.

Nju ne zabrinjava stalni rast kineske proizvodnje vina, naprotiv.

„Pogledajte šta se dogodilo u Sjedinjenim Američkim Državama od starta kalifornijske proizvodnje vina. Veoma je važno što Kinezi počinju da piju vino. Oni će vremenom početi da se zanimaju za druga vina i za to treba biti spreman“, objašnjava ona.

Međutim, po Suzan Mustačić, autorki knjige „Žedan zmaj“, koja govori o fenomenalnom uspehu Bordoa u Kini, još ništa nije osvojeno.

„Italija ima problem se prepoznavanjem svojih vina i njihove povezanosti s luksuzom i kvalitetom, a baš to je koristilo Bordou“, ocena je te ekspertkinje.

Uspeh italijanskih vina u SAD je u stvari uspeh italijanskih restorana, čemu je doprinela velika dijaspora.

Ali, ne dolazi u obzir da se to postigne u Kini, iako italijanska gastronomija svakako može da i tamo ima neki oslonac, rekao je Marko Pizoli, zvaničnik italijanske vinarija GIV, sa sedištem u Šangaju.

Od presudnog značaja je edukacija potencijalnih potrošača u Kini. „Italijanski restorani su, naravno, važni, ali trebalo bi da pokušamo da radimo više sa lokalnim restoranima jer u njima leži pravi potencijal“, smatra taj stručnjak.

To nije nimalo lako s obzirom na teškoće pri povezivanju mirisa i ukusa kineske kuhinje s vinom.

Ako na Zapadu stručnjaci, na primer, preporučuju aromatično i suvo vino kao što je „gevurctraminer“, onda „kaberne-sovinjon“ kao vrlo taninsko vino koje osvaja Kinu, svako može doprineti uspehu australijskih i čileanskih vina, ili vina iz Bordoa.

Kineze, međutim, može zainteresovati i „proseko“, čiji se uspeh širom sveta nastavlja.

„Mehurići su sve moderniji i pred njima je još mnogo uspeha. Proseko nije preskup, i uz malo rada, mogu se obezbediti velike količine“, rekao je Endrju Tan.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.