Na deklaraciji bakalar, u tanjiru pangasijus

Posle informacija iz Amerike i Velike Britanije da u proizvodima od ribe često nema one vrste koja je navedena na deklaraciji, već neke druge, jeftinije i potrošači u Srbiji se sa pravom pitaju – da li u ribljim štapićima i drugim prerađevinama ima baš one vrste ribe koja je navedena na pakovanju?

Naime, Međunarodna organizacija usmerena na očuvanje okeana „Okeana” nedavno je sprovela istraživanje komercijalno dostupnih plodova mora itestirala komade ribe kako bi utvrdila da li je to zaista ona vrsta ribe koja je navedena na deklaraciji.

Rezultati su, piše „Biznis insajd”, porazni. „Okeana”je testirala DNK iz uzoraka ribe kupljene u restoranima i trgovinama i dobila rezultate po kojima je 33 odsto od 1.215 analiziranih uzoraka bilo netačno označeno. Kako se navodi, te oznake nisu odgovarale smernicama FDA (US food and drug administration), a njihovim nepoštovanjem postiže seto da potrošač plaćavišu cenu za manje kvalitetan proizvod, prenosi portal „Danas.hr”. To može da bude veoma opasno jer mogu da budu rizični po zdravlje onih osoba koje su alergične na pojedine vrste riba ili morskih plodova.

Zaključak je da se sve radi zarad veće zarade, budući da je suština u tome da seskuplja riba zameni jeftinijom, što se može učiniti tokom transporta iliprerade, ali u trgovinama i restoranima. Kako se navodi, na internet stranicama „Okeane”, mogu se pronaći informacije da je prevara samorskim plodovima pronađena svudagde je sprovedeno istraživanje. U Bostonu je 48 odsto ribe lažno deklarisano, u Los Anđelesu 55 odsto, u Majamiju 31 odsto, a u Njujorku 39 odsto, prenosi „Danas.hr”.

Kakva je situacija u Srbiji i da li su obavljena slična istraživanja, pre svega prerađevina od ribe, kako bi se ispitalo da li su navodi o sastavu na deklaraciji tačni? Da li su u Srbiji ikada rađene bilo kakve analize hrane kako bi se utvrdio sastav prerađevina? Da li postoje pravilnici koji propisuju koliko mora da bude mesa u, na primer, ribljim štapićima? Odgovora na ova pitanja nema, jer Uprava za veterinu ni posle nedelju dana (do zaključenja ovog broja) nije odgovorila na pitanja redakcije „Potrošača”.

Jedino što se za sada zna o ovoj temi jeste da nije previše ohrabrujuća. Jer aktuelni pravilnik ne reguliše pitanje koliko minimalno panirani proizvodi moraju da sadrže ribljeg mesa, kao ni količinu i vrstu drugih sastojaka. To znači da potrošači mogu jedino da veruju proizvođačkim specifikacijama. A da se tim deklaracijama ne može baš uvek verovati pokazuje primer iz Amerike, ali i prevare sa konjskim mesom u Velikoj Britaniji, kao i nedavni primer u ovoj zemlji takođe sa ribljim mesom. Naime, skandal sa konjskim mesom izazvao je talas vanrednih kontrola u britanskim supermarketima, a kontrolisala se upravo riba. Rezultati kontrola opet su bili nepovoljni za potrošače jer je DNK analiza nasumično uzetih uzoraka iz prodavnica pokazala da u skupim filetima bakalara navodno nije bilo ni traga te vrste ribe. Kontrolom Agencije za standarde za hranu (FSA) otkriveno je da se u jednom od 10 ribljih jela u restoranima širom Britanije koristi druga vrsta ribe od one navedene u jelovniku, piše škotski list „Dejli rekord”. Ali, nije problem samo na britanskom tržištu jer je slična studija u Irskoj otkrila je da je u četvrtini porcija sasvim druga riba, a u celoj Evropi taj procenat iznosi čak 33 odsto.

Umesto bakalara najčešće se podmeće jeftini vijetnamski som pangasijus. Osim toga, pojavljuju se i nove vrste ribe koje nikada ranije nismo jeli, javio je Bi-Bi-Si. Najveći deo zaleđene ribe kojom se snabdevao ceo svet proizvodi se u Kini. Jedna od glavnih tački preko kojih ona stiže u Evropsku uniju je frankfurtski aerodrom. Tamo uzorke testira velika hamburška laboratorija „Evrofins”.

Problema sa ribom ima i u drugim delovima Velike Britanije. Slična kontrola u Škotskoj, urađena po narudžbi tamošnje agencije za kontrolu hrane, stavila je akcenat na dimljene riblje filete. Od 19 uzoraka dimljenih fileta bakalara unutra je bio jeftiniji morski pas. Morski pas košta 12 funti po kilogramu, a bakalar i više od 17.

Odakle Srbija uvozi ribu

Srbija najčešće uvozi ribu i proizvode od ribe iz: Francuske, Hrvatske, Portugalije, Danske, Tanzanije, Španije, Velike Britanije, Irske, Norveške, Italije, Indonezije, Litvanije, Meksika, Vijetnama, Estonije, Ekvadora, SAD, Argentine, Indije, Kine, Maroka, Senegala, Surinama, Šri Lanke, Omana, Čilea, Slovenije, Tunisa, Tajlanda, Poljske, Perua, Novog Zelanda, Namibije, Austrije, Farskih ostrva, Turkmenistana, Maldiva, Bangladeša, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Turske, navode u Ministarstvu poljoprivrede.

Što se tiče panirne ribe, ona je uvezena iz Poljske, Litvanije, Estonije, Perua, Španije i Namibije i to u količini od 2.696.412 kilograma.

(I. Albunović, S. Despotović, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.