Zašto povrće više nije istog ukusa?

Zbog najavljene uredbe  Evropske komisije da državama članicama ubuduće nametne obavezu da u poljoprivrednoj proizvodnji koriste isključivo standardizovana semena povrća i voća, i Hrvatska se našla u velikom problemu. Jer ovaj obavezujući propis doveo bi ih  u situaciju da zaborave na uzgajanje autohtonih vrsta za komercijalnu prodaju. Ukoliko se ova odluka u narednom periodu usvoji i Srbija bi se posle ulaska u EU našla u istoj situaciji. Dakle, voće i povrće koje smo vekovima gajili na svom tlu ubuduće bi moglo da se proizvodi samo u privatnim baštama i manjim sredinama.

Inače, od 2000. godine, kada se naše tržište otvorilo za uvoz semena, tradicionalnih vrsta je sve manje u povrtnjacima i voćnjacima, a kupci su u neprekidnoj potrazi za davno zaboravljenim ukusima i kvalitetom koji hibridi ne mogu da obezbede.

Iako se često govori da je vodenasto, bezukusno, tvrdo povrće i voće takvo zbog nekontrolisanog i preteranog tretiranja pesticidima, stručnjaci sve češće upozoravaju da ukus poljoprivrednih proizvoda ne zavisi od toga čime je tretiran, nego isključivo od sorte. Nerealno je, naravno, očekivati da veliki proizvođači ispred profita stavljaju sorte koje donose manje prinosa i nisu tako otporne i dugotrajne, međutim neprihvatljivo je da neke vrste koje su ovde godinama gajene potpuno nestanu pod pritiscima multinacionalnih kompanija i njihovih interesa.

Prema podacima iz hrvatskih medija i ekoloških udruženja koja su vrlo burno reagovala na pritisak iz Evropske unije, trenutno tri najveće korporacije – „Monsanto”, „Dupon” i „Singenta” kontrolišu 53 odsto tržišta semenja na svetu, tako što su pokupovale nacionalne, ali i male porodične semenare i ostale bez konkurencije.

Glavni profit, ocenjuju tamošnji stručnjaci, donose preparati za zaštitu biljaka gajenih iz ovih hibridnih semena.

U Institutu za ratarstvo „Smederevska Palanka” nisu iznenađeni ovakvim najavama iz Evropske unije. Autohtone sorte su, tvrde, izgubile bitku na svetskom nivou i gaje se sada isključivo u malim sredinama i za lokalne potrebe.

– Ovakvi propisi su rezultat ekonomskih interesa, ali to ne znači da svaka zemlja pa i naša ne treba da sačuva autentične i tradicionalne vrste koje zbog decenija korišćenja sigurno imaju značajnu vrednost – kaže dr Jasmina Zdravković, stručnjak iz ovog instituta i napominje da država mora još više da uloži napor da se domaće semena zaštite.

Na pitanje da li je na našim pijacama uopšte moguće kupiti voće i povrće koje je ukusno i miriše kao nekada, naša sagovornica odgovara da je to moguće eventualno u manjim sredinama gde proizvođači prodaju viškove iz svojih bašta.

– Ali u Beogradu i drugim velikim centrima mala je verovatnoća. Prodaju se ili uvozno hibridno povrće ili domaće selekcionisane vrste, recimo kao paprike za ajvar koje su bez mirisa i ukusa – kaže dr Zdravković.

U prilog autentičnim sortama koje uspevaju u određenom podneblju i koje imaju tradiciju gajenja ide to što su prilagođene lokalnim prilikama, imaju bogatiji ukus i hranjive vrednosti, ali i to što zahtevaju manje vode i veštačkog đubriva. Samim tim, nije ga potrebno ni štititi tolikim količinama hemikalija jer su otpornije na bolesti.

Kako odabrati paradajz?

Poslednjih godina na našim pijacama gotovo da je bilo nemoguće kupiti ukusan paradajz.

Najbolje je birati mekši, dobro obojen. Međutim, to je povrće koje se kupuje na oko, a jede se kod kuće, pa je šansa da budete sigurni šta ste kupili mala, kaže dr Zdravković. Na pitanje kakav je to paradajz koji u sebi ima beli koren, potpuno tvrd i nejestiv, ona objašnjava da je to posledica unošenja gena za održavanje čvrstine ploda.

– Takav paradajz nikada ne sazri, nego samo spolja pocrveni – kaže ona.

(Ivana Albunović, Jelica Antelj, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.