Balkanski evergrin: Život u – polovnjacima

Moguća zabrana uvoza starih automobila s motorima euro 3 ne dotiče najveći broj vozača koji su prinuđeni da voze krntije

Posmatram svoju dragu olupinu tešku dve tone. Vršnjak je moje ćerke. Dakle, ima 17 i po godina. Toliko je prosečno star automobil u Srbiji, što će reći da sam prosečni građanin ovdašnji. Poslednjih meseci, crkao mu je ventilator motora, pa je, srećom, na parkingu, a ne na auto-putu, iz motora počeo da kulja dim. Potom je počeo da pušta ulje, ali odozgo, kao fontana. Kako se u mehaniku automobila razumem kao i u operacije na otvorenom srcu, majstor me je utešio i rekao da se ne sekiram. Neki od dihtunga, ali koji, treba zameniti, pa će omiljeni krš biti besmrtan.

Pošto sam otklonio dva kvara, čekao sam po vradžbinskom usudu i onaj treći. Stigao je pre nego što sam se nadao. Akumulator je umro, neka mu je lako uzemljenje. Dakle, auto mi negde gubi struju. A kad čovek pogleda mog „Krajslerovog” „pi-ti kruzera”, pomislio bi da je to neuništiva mašina, pa je valjda i dizajniran u nešto između retro i futurističkog stila. Brakan Nesbit, kreator ovog snažnog dizajna s velikim krilima, ogromnom maskom hladnjaka, kao da pokriva frižider, ali onaj od poda do plafona u koji se može strpati svinjče i zalihe „koka-kole” za čitav mesec, s velikim branicima i pragovima, objašnjavao je da je želeo da kruzer postane oličenje individualizma američke kulture. Kakav prevarant! Taj auto, da li je SUV, da li je limuzina, da li je kombi, ko će ga znati, još nisam provalio, postao je oličenje kolektivizma srpskog mehaničarskog esnafa. Zato ne bih putovao njime dalje od Sopota, kako bih eventualno proverio da li je Zoran Babić pronašao more i surfuje na talasima.

Naime, izdao bi me, pretvarajući se u mog potencijalnog ubicu. Nije li, uostalom, Srbija proglašena za groblje polovnjaka? Pobogu, pa uvozimo ih čak i iz Bugarske, u većim količinama nego turiste. Ono što je mnogo opasnije jeste naša žurba da što pre nekud stignemo, kao da ćemo pronaći zlatnu žicu ili kiparsku lovu.

Ipak ga volim, ali je to ljubav iz računa. Naime, kad se saberem, a onda totalno oduzmem, shvatim da nemam novca za noviji, tako da me mogućnost zabrane uvoza polovnih automobila s motorom euro 3 savršeno ne dotiče. Čak ne osećam grižu savesti jer zagađujem okolinu. Uostalom, da imam ekološku svest, najpre bih ostavio cigarete, a tek onda brinuo što dajem lični doprinos globalnom zagrevanju.

Ako bih, kojim čudom, i nekako uspeo da se dodatno zadužim kod banke, mada su u kreditnom birou već izdali poternicu s mojim likom, kao potencijalno opasnom osobom koja podriva zelenašku politiku banaka, mogao bih da kupim nešto mlađu olupinu s groblja krševa, proizvedenu, recimo, juna 2005. godine, s motorom euro 4. Tada su počeli da se proizvode, navodno, čistiji motori. Ali, tom transakcijom navukao bih samo još veću bedu na svoja nejaka pleća. Verovati prodavcima polovnih automobila da ste napravili savršen posao, jer ste kupili kola s njihovog placa, jednako je inteligentno kao poslati sopstvenu ženu s Đenkom na letovanje, uz Đenkino uveravanje da joj je najbolji drug i da će je s mora vratiti netaknutu.

Svoj auto, koji uskoro slavi punoletstvo, gotovo da poznajem u dušu, tako da ću ga voziti dok neko od nas ne ispusti dušu. Kupovinom nešto mlađe krntije dobio bih dvoglavu aždaju u džaku, s motorom koji bi možda manje trovao sve oko mene, ali bi, po zakonima tržišta polovnjaka, sasvim sigurno, počeo lagano da me ubija. Ko zna kakve bi karakondžule iskočile ispod haube? U tom slučaju verovatno bih morao da menjam i majstora, a poznato je, uostalom, koliko druženje s automehaničarima utiče ne samo na nervni, već i kardiovaskularni sistem. A kako Srbi, jednostavno, moraju da voze, jer je to pitanje života ili smrti, a ne racionalnih odluka koje se zasnivaju na jednostavnoj računici da je i vožnja taksijem jeftinija nego mesečno održavanje krntije, uz uslov da vas taksi ne vozi u Grčku, ne čudi podatak da je u ovoj godini u Srbiju uvezeno 50.600 polovnih vozila starijih od 14 godina, s prokaženim motorom euro 3.

Evropljani nas poznaju u dušu, a naročito našu opsednutost automobilima. Tako su pronašli idealno mesto za deponiju vozila koja tamo ne voze ni oni koji žive na socijalnoj pomoći. Moguće je da sam ipak preveliki pesimista i da ću, u skorijoj budućnosti, voziti automobil koji leti. I to nov, novcijat. U spotu SNS-a, koji promoviše digitalnu budućnost Srbije, u glavnoj ulozi je zamenik šefa poslaničke grupe vladajuće stranke u Skupštini Srbije Vladimir Orlić, koji se vozika letećim automobilom, koristeći pametni sat.

Spot je odlično urađen i intrigantan, ali za vozača, odnosno prosečnog birača, može biti iritantan. Da li ćemo morati da imamo pilotsku ili će važiti postojeća vozačka dozvola? I ko će, u naučnofantastičnoj sagi, doživeti da kupi letećeg polovnjaka!

(Aleksandar Apostoldolovski, „Politika“)

Napišite komentar