Milenijumi istorije Beograda susreli su se u nekoliko kvadratnih metara kada je tim Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda, odmah do česme Mehmed-paše Sokolovića, otkrio neolitsku kuću, ostatke rimskog kastruma i dve urne iz bronzanog doba.
Da je povest Kalemegdana bogata i skrivena duboko pod zemljom, znalo se odavno. Oko česme Mehmed-paše kopalo se i ranije, no tek kada je Zavod preuzeo projektat rekostrukcije ovog spomenika, istorija se počela otkrivati sloj po sloj.
– Deo česme je decenijama bio pod zemljom, u nivou platoa Gornjeg grada. Vidljive su bile samo dve fasade, za treću se znalo da postoji, a mislilo se da je četvrtom česma prislonjena na zid fortifikacije. Tokom istraživanja dokazali smo ne samo da četvrta fasada postoji, već da se na njoj noj nalazi originalan ulaz u rezervoar, sa tesanicima od kamena i dekorativnim vencem. Zemlja koja ju je zatprala, zapravo ju je štitila od propadanja, tako da je ona ostala potpuno očuvana – kaže arhitekta Nevenka Novaković, viši stručni saradnik na projektu, za Blic.
Odlučili su da česmu potpuno otkopaju.
– Tokom radova izvađeno je više od 1.000 kubika zemlje, zatekli smo originalni nivo terena i originalnu kaldrmu, što će sve od sada biti dostupno – objašnjava arhitekta Ivana Filipović Jork, pomoćnik direktora Zavoda.
No, tu iznenađenja nisu stala.
– Kada smo tu silnu zemlju sklonili, pred nama su se ukazali beli ostaci rimskog bedema dugi oko 10 metara. Nigde u Beogradu rimski bedem nije prezentovan na ovaj način. Temelji postoje u podrumu Biblioteke grada, a jedan mali deo nalazi se u sklopu severo-istočnog bedema Gornjeg grada, gde je ipak utopljen u celu strukturu. U blizini rimskog bedema našli smo i jedno kameno đule, što govori da je tu bilo borbi, verovatno krajem trećeg veka – kaže arheolog Nela Mićović.
Svi otkriveni nalazi pokazuju kontinuitet življenja na ovom prostoru. No ono što je bedem pokrio, još više je zaintrigiralo istraživače.
– Na istom mestu nađeni su ostaci neolitske kuće, fragmenti dve urne iz bronzanog doba i austrijski kanal. Kuća nam je mnogo rekla o tim „ranim Beograđanima“. Mnoštvo školjki i puževa pokazalo je da su se Neolićani njima hranili, te da je ribarstvo bilo jedno od glavnih privrednih grana u doba poznog neolita (od 4.800 do 3.500 godine p.n.e.). Ako se ispostavi da je to ista vrsta školjki koju su jeli Vinčanci, a koja živi u besprekornoj vodi, ispostaviće se da je Dunav nekada bio vrlo čista reka i da je tekao mnogo bliže današnjoj tvrđavi – kaže ona.
Na obroncima Kalemegdana pre 5.000 godina možda je postojalo i čitavo neolitsko naselje.
– Njihove kuće su bile pravougaone, pravljene od drvenih oblica između kojih se plete granje, a onda se preko toga lepe blato ili glina i na kraju se sve prekreči. Pod je takođe bio glineni i okrečen, zbog lepote i higijene. Jedan deo kuće imao je peć, a jelo se iz ručno pravljenih zdela, čije smo krhotine skupili. Ostaci lepa takođe su viđeni u okolini, što znači da je kuća ili bila baš velika, ili ih je bilo više. U poznom neolitu već postoje urbanizovana naselja, zbijena radi zaštite od vetra – objašnjava Nela i dodaje da su ostaci konzervirani i ponovo zatrpani, da bi se sačuvali za neka druga vremena i druge istraživače.
Isto mesto izabrali su u II ili III veku Rimljani, da postave svoje bedeme za vojno utvrđenje u kome je bila smeštena IV Flavijeva legija.
– Na malom prostoru spojilo se naše vreme, austrijski kanal, turska česma, rimski bedem i neolitska kuća. To pokazuje ne samo kontinuitet življenja na ovom prostoru, već i njegovu stratešku važnost – kosina današnjeg Kalemegdana hilajdama godina služila je za odbrana od neprijatelja – opisuje Nela.
Kada početkom idućeg meseca radovi oko Mehmed-pašine česme budu gotovi, nesumnjivo će to postati najatraktivniji deo Kalemegdana. Tim pre što je česma lepša i bolje očuvana od mnogih koje je Sokolović podigao u Istanbulu.
– Sve što radimo na konzervaciji i restauraciji, radimo sa potpuno autentičnim i kompaktabilnim materijalima. Umesto cementa, koristi se krečni malter, materijal toga doba, a posebna priča bila je pronaći majstore koji sa njim znaju da rade. Tragali smo i za autentičnim kamenom, krečnjakom sa prostora Beograda, koji se više ne eksploatiše. Na kraju nam ga je donirala cementara Lafarž sa Fruške gore. Svi radovi se obavljaju u skladu sa utvrđenim konzervatorskim principima – kaže Novaković.
Jedino su novi elementi urađeni savremenim materijalima, kao što je to slučaj u svetskim arheološkim nalazištima.
– Uklanjanjem zemlje dobili smo denivelaciju između sadašnjeg dela Gornjeg grada i novog platoa, sa visinskom razlikom od 4,5 metra. Stoga ćemo ovde postaviti novu rampu, po evropskim standardima i kvalitetnim materijalima, kako bi rimski bedem i česma bili pristupačni svima. Ceo prostor će biti funkcionalno i dekorativno osvetljen, a česma prikazana u svojoj prvobitnoj formi i lepoti – dodaje Filipović Jork.
Oni su izuzetno zahvalni finansijeru projekta, Turskoj agenciji za koordinaciju i saradnju (TIKA), jer su bez pogovora i sa radošću prihvatili sve izmene projekta, koje su morale da nastupe zbog novih otkrića.
Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda poslednje dve godine radi na projektu rekonstrukcije, restauracije i prezentacije česme Mehmed-paše Sokolovića. Izradu projekta finansira Turska agencija za koordinaciju i saradnju (TIKA), projekat je rađen u saradnji i sa mnogobrojnim stručnjacima za otomansku istoriju i arhitekturu.
Česma i rimski bedem su od istog kamena, tako da je moguće da, kada su Turci zidali česmu, da su razgradili deo bedema i nešto kamena i iskoristili za svoje zdanje.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.