Kako je Makron objasnio Srbiji da ne treba da uđe u EU — nikad

Inicijativa predsednika Francuske je da „EU postane superdržava“ koja će odlučivati u ime svih Evropljana. Zato i pitanje: koliko bi to nama koristilo? Male evropske države, čak i one srednje veličine, u takvom sistemu teško mogu zaštititi svoje interese.

Očekivano, u balkanskim medijima je govor predsednika Francuske prokomentarisan sa: „Makron nas neće u EU“.

Kao da je planirano da ćemo uskoro postati sastavni deo kontinentalne integracione celine, pa treba da se zabrinemo zbog poruke kako „sada nije vreme za prijem novih članica“. I kao da je ovaj izuzetno važan govor bio pre svega posvećen našem delu Evrope.

Zbog „čaršijskog prenaglašavanja“ dela o Balkanu (po starom običaju, svako čuje samo ono što ga se direktno tiče, jer svaka čaršija misli da je ona „centar sveta“), gotovo da se nije obratila pažnja na sve ono ostalo što je predsednik Makron govorio, a što je daleko, daleko značajnije.

Posle analize svega što je rečeno, ne treba uopšte postaviti pitanje da li će nas EU primati u narednim decenijama, već da li će nama biti u interesu da u takvu naddržavnu tvorevinu ulazimo?

U odlično sročenom i strateški usmerenom obraćanju, tri najvažnije poruke predsednika Pete republike su: da u Evropi traje „svojevrsni građanski rat“ podstaknut „fascinacijom neliberalnim vrednostima“ i zato što su „nacionalna sebičnost i egoizam postali važniji od onoga što nas spaja“; da Evropljani moraju braniti svoj model liberalne demokratije u vremenu kada se suočavaju s usponom autokratskih režima širom sveta i „neoliberalnih demokratija“ unutar EU; i da će podržati proširenje „samo ako prvo bude produbljivanja i reforme naše Evrope“.

U konceptualnom smislu, ovde je sve gradacijski posloženo, pa je i kontekst rečenog potpuno jasan.

Za dve ključne države — Nemačku i Francusku — ovakva EU sve više postaje „deo problema“, a sve manje je to „deo rešenja“. Institucije EU su neadekvatne, one često uopšte ne mogu da odgovore izazovima i pretnjama sa kojima se susrećemo, proces donošenja odluka je složen i spor, a države-članice imaju sasvim drugačije poglede na ključna spoljnopolitička pitanja.

Pošto je najvažniji princip funkcionisanja EU konsenzus, njene institucije su zbog napred navedenih problema u svojevrsnoj blokadi, ali i sve češćim sukobima sa vladama članica. Unutar EU nema jedinstvenog stava o odgovoru na migrantsku krizu, postavljanju prema novim okolnostima u Siriji, saradnji sa Kinom (koja je „duboko zagazila“ u centralnoistočnu Evropu kroz institucionalizaciju formata „16+1“), ali ni oko pogleda na buduće odnose sa SAD, pa samim tim ni oko sudbine NATO-a ili rešavanja ukrajinskog pitanja (budućnost Minskog procesa).

Očigledno, deo država i društava je krenuo „svojim putem“, ne obraćajući preteranu pažnju na institucije EU, niti čekajući da se usaglase stavovi sa Nemačkom i Francuskom.

Mađari sami primenjuju mere za zaustavljanje migrantskih talasa, Kiprani su oštro reagovali na (zlo)upotrebu njihovog vazdušnog prostora za poslednje bombardovanje periferije Damaska, Rumuni i Česi sve ambicioznije ulaze u ekonomske aranžmane sa Pekingom, a Poljaci su uz neskrivenu podršku Donalda Trampa reaktuelizovali „Inicijativu tri mora“, tako zapečativši svaku smislenu priču o formiranju „samostalnih evropskih vojnih snaga“, dok Kurt Volker, jedan od glavnih američkih pregovarača u Ukrajini, podvlači kako „Evropljani nisu spremni na uspostavljanje stalnih prepreka za saradnju sa Rusijom“.

Da li se sve to može podvesti pod „nacionalni egoizam“ i „fascinaciju neliberalnim vrednostima“ stvar je za diskusiju, tek, i predsednik Makron očigledno primećuje kako sve veći broj članica štiti svoje interese oslanjajući se na državne, a ne evropske institucije. Konsenzusa oko ključnih pitanja više nema i, gledajući iz današnje perspektive, teško će biti postignut.

Zbog toga on predlaže da „evropsko građansko društvo“ povede bitku za odbranu liberalne demokratije a protiv „autoritarnih režima“. „U suočavanju sa autoritarizmom, odgovor nije autoritarna demokratija, već autoritet demokratije“, zaključio je Makron. Kako bi se taj posao uspešno završio, neophodni su „produbljivanje i reforme naše Evrope“. Pri tome, izraz „naša Evropa“ je naglašen, pošto on daje poseban ton izrečenoj poruci.

Ko je tu „naš“, a ko „njihov“?

Za Makrona su „naši“ nesumnjivo svi „borci za liberalnu demokratiju“ i protivnici „autoritarnih režima“. Pod „autoritarnim režimima“ se podrazumevaju rukovodstva koja se brže ili sporije okreću od EU, odnosno sve više oslanjaju na državne institucije u zaštiti nacionalnih interesa. Samim tim, „liberalna demokratija“ postaje floskula kojom će se braniti institucije EU, njihovo mesto i uloga u „evropskom poretku“, kao i nadležnosti koje im treba preneti.

Posmatrano iz Makronove perspektive, samo sa jakim centralnim organima u Briselu EU može definisati jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku, te odgovoriti na izazove, rizike i pretnje koji se umnožavaju geometrijskom progresijom. A da bi se to učinilo, neophodno je definisati sasvim novu „arhitekturu EU“, odnosno, kako je naveo — „izvršiti reforme“.

I tu se vraćamo na odavno razrađenu ideju o Ustavu EU.

Da podsetimo, Ustav Unije je usvojen u junu, a od strane predstavnika država-članica potpisan u oktobru 2004. Naredne godine su na referendumima ovaj dokument odbili građani Francuske i Holandije, te je morao biti zamenjen „značajno mekšim“ Lisabonskim sporazumom (koji je, opet, jedva ratifikovan, pošto su ga Irci odbili na prvom referendumu u junu 2008, ali je u „demokratskom maniru“ izjašnjavanje građana organizovano i drugi put oktobra 2009. godine). Suština „ustavnog aranžmana“ je da EU dobije međunarodni subjektivitet, svog ministra spoljnih poslova, u tom smislu i uspostavljanje nove diplomatske službe, ukidanje rotirajućeg predsedništva, novu organizaciju Evropske komisije itd.

Ukratko, na takav način, države-članice suštinski „prebacuju“ svoja suverenitetna prava centralnim organima u Briselu, pa bi onda EU u njihovo ime vodila spoljnu i bezbednosnu politiku. Vlade država bi opstale kao „regionalni organi vlasti“, sa užim ovlašćenjima i ograničenim uticajem na centralne institucije.

Inicijativa predsednika Makrona je da „EU postane superdržava“ koja će odlučivati u ime svih Evropljana.

Zato i pitanje: koliko bi to nama koristilo?

Male evropske države, čak i one srednje veličine, u takvom sistemu teško mogu zaštititi svoje interese. U praksi, one bi bile stavljene pred svršen čin. Htele to ili ne, morale bi slediti odluke o prihvatanju migranata, bombardovanju Sirije, zatezanju odnosa sa Kinom ili radikalizaciji sankcija protiv Rusije. U naše ime, najvažnije odluke bi formulisale Francuska i Nemačka, uz asistenciju još najviše pet zemalja.

Zbog toga, kontekst proširivanja EU, samim tim i potencijalnog pristupanja Srbije, dobija sasvim novi smisao. To nije samo „pitanje datuma“, već pre svega gubitka suvereniteta i nemogućnosti da sami odlučujemo.

(Sputnjik)

5 komentara
  1. Flora

    Da molimo Boga da nas skrene sa puta u EU. 🙂

  2. tomislav

    srbija i EU to je samo da se srbija stavi pod kontrolu sve ovde gore navedeno tacno je srbija nece moci da odlucuje ni o cemu Osim za mozda nesto sasvim sporedno EU ima da diktira sve zakone i koliko ce krava biti na livadi za ispasu ili koliko krava sme da da mlerka ako vise mleka bude ono mora da se prospe nesme se dati stoki da popije. mozete li vi zamisliti saradnju jedne srbije i hrvatske u EU ili sacuvaj boze jedne albanije i srbije jedne crne gore i srbije a zamislite vi saradnju jeden austrije i ceske ili austrije i italije, nemacke i francuske i tako dalje ima primera na izobilj. samo na jedno pitanje ne mogu da nadjem odgovor jedna poljska koju su dva puta englezi ostavili na cedilu u prvom i drugom svetskom ratu opet se hvataju za njuhove skute to ne mogu nikako da shvatim zasto je tako.moje misljenje nasmo nasi propali politicari imali bi nesto od ulaska u EU ali sam narod nebi imao bas nista dobro, i narod bi jos vise napustao srbiju da radi po belom svetu vidite staje sa rumunijom oni su svi po zemljama unije ili bugarimslovaci cesi svi oni su po evropskoj uniji tako bi bilo i sa srbima a ko bi onda cuvao srbiju? ah ja pa tu je nato i drzave natoa kao sto su hrvati albanci makedonci oni bi sigurno sacuvali srbiju.i najzad u ovoj situaciji sigurno nece biti primanja u EU mozda ako dodju neka bolja vremena a do tada drugari da malo vise volimo mamu srbiju pozdrav za sve vas.

  3. Anonimni

    proglasenjem monarhije i stvaranje suverene nezavisne zemlje kao svajcarska je jedini put za Srbiju

  4. Prvoslav ćirilica

    Oni su fašisti, Eu je zasnivana na fažizmu ,francuska je nacističaka zemlja – malo je De Gol pobegao u Afriku, kao nemačka, htvatska , austrija, slovenija, belgija, norveška, švedska, španija, italija, danska,albanija, bugarska, mađarska.holandija … itd… I opet će fašisti da nam j..u majku! Makron je babojebac, Hića je j..o devojčice, Tito sve od reda….

  5. Vera

    nije EU za nas….treba Srbiju urediti ali…..sada nas stalno ucenjuju …šta bi bilo tada????ne zavidim našoj deci na budućnosti….ovo će biti gore od Trećeg Rajha….

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike