Ko je kriv za rasulo u srpskom jeziku i pismu?

Za svaku je pohvalu što „Politika”, danas više nego u nekim ranijim periodima, ima razumevanja za nerešena pitanja srpskog jezika i srpske azbuke u srpskom narodu.

#ćirilica

Gepostet von Ćirilica am Samstag, 10. Dezember 2016

To je i trebalo očekivati od najdugovečnijeg srpskog (ćiriličnog) lista što je pratio sudbinu Srba duže od jednog veka u kojem se dogodilo mnogo teških događaja po Srbe. U tih sto godina Srbi su u svom jeziku prošli 20. vek u kome je srpska azbuka od gotovo stopostotne upotrebe u prvoj polovini tog stoleća jedva uspela da preživi u ovih današnjih desetak odsto njenog života među Srbima na početku 21. veka.

Gepostet von Ćirilica am Montag, 6. Mai 2019

Dvadeseti vek je vreme u kome je srpska ćirilica preživljavala zajedničku golgotu sa Srbima, u kome su ćirilička slova najpre zabranjivana u okupacijama da bi joj, konačno, pod vladavinom komunista bila smišljeno oduzeta suverenost time što joj je dodeljen u jeziku Srba status alternativnog (dakle, ne obaveznog) pisma, a, onda, gotovo istovremeno status progonjenog pisma i bez ranijih zakonskih zabrana u okupacijama. Konačno svođenje srpske ćirilice danas i u Srbiji u položaj takozvane statističke greške u mnogim oblastim upotrebe srpskog jezika posledica je najpre grešaka u srpskoj lingvistici, a onda i u srpskom nerazumevanju tog ozbiljnog pitanja među današnjim političarima.

Kad je reč o krivcima za nefunkcionalno standardizovanje srpskog jezika i progon ćirilice, za zapostavljanje i nerazumevanje i danas problema ćirilice među Srbima treba biti razuman, pravičan i objektivno istinit. Jer, bez pune istine o tome kako se došlo do današnjeg ponižavajućeg položaja srpske savršene azbuke i njenog zamenjivanja u jeziku Srba i danas, kada je to i ustavno nedopustivo, nije moguće stvarno rešiti ozbiljna pitanja ni srpskog jezika ni srpskog pisma. Ali, Srbi se odavno ne diče institucionalnom urednošću u svojoj državi u primenjivanjem Ustava i zakona.

Srpska jezička nauka se u ovoj „Politikinoj” Temi nedelje – šta koči usvajanje izmena zakona o jeziku i pismu – opredelila za iznošenje jednostrane istine o srpskom jeziku i ćirilici kroz okrivljivanje samo političara zbog toga što je srpski narod polatiničen u tako visokom procentu i u samoj Srbiji i među Srbima izvan Srbije i što je srpski jezik rastočen na više „političkih jezika” čiji je lingvistički temelj u srpskom narodnom jeziku i Vukovom (vukovskom) književnom normativu iz reforme srpskog jezika koju je Karadžić okončao sredinom 19. veka, a srpske jezičke institucije to prihvatile i odobrile konačno 1868. godine i uvele u školstvo. A nefunkcionalno dvoazbučje tog jezika odobrio je i potpisao sam Vuk na Književnom dogovoru u Beču 1850. godine. Tada je u tom dogovoru izostavljeno i ime srpskog jezika i srpskog naroda, tekst dogovora ispisan je samo hrvatskim latiničkim pismom (gajicom), čime je srpski jezik postao jedini jezik Evrope i sveta u kome su legalizovana dva pisma. Istina, ako će se računati po tome kojim je pismom zapisan rečeni dogovor, moglo bi se reći i da je tada to pismo jedino upotrebljeno. To je svakako bio početak problema u vezi sa srpskim pismom u jeziku Srba.

Lingvisti na skupu u „Politici” nisu o tome govorili, nisu ni spomenuli svoju ulogu u svemu tome, nego su se opredelili da svu krivicu za današnji položaj srpskog jezika i srpskog pisma pripišu samo političarima. Ali treba biti objektivan, nisu srpski političari danas odlučili da zadrže „srpskohrvatski jezik” u Akademijinom rečniku, nisu danas političari učestvovali u izradi i dopunama Pravopisa srpskoga jezika u kome je nastavljeno nefunkcionalno dvoazbučje u okviru samo jezika Srba i nisu srpski političari jezički razjedinili srpski narod u četiri pojavne varijante učevnog (književnog, standardnog) jezika Srba (dve po izgovoru plus dve po pismu). Takav slučaj normativnog, učevnog jezika ne postoji nigde više ni u Evropi ni u svetu. O tome danas nisu odlučivali današnji srpski političari nego jezički stručnjaci u institucijama za jezik. Stoga, korisno je znati da bi lingvisti trebalo konačno da se dogovore o tome kakav je učevni, standardni jezik potreban Srbima i sa koliko pisama.

Dragoljub Zbiljić, jezikoslovac, osnivač prvog Udruženja „Ćirilica”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista „Politika“

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.