U trendu

„Srbija nikada neće priznati da je priznala Kosovo“

Priznanje Kosova je „ono što se očekuje na kraju“, ali to „nije realno“, s obzirom na raspoloženje javnog mnjenja, izjavio je profesor FPN i nekadašnji ambasador u Berlinu Ivo Visković.

On je upozorio „da je loše ako to ne uradimo, jer će se taj konflikt i dalje nastaviti sa ogromnom cenom koju plaćamo“ i rekao da je briselski proces još u „fazi dijaloga, što znači da je na početku i da nije stigao do pregovora“.

Prema proceni Viskovića, najava sastanka u Parizu, u užem formatu, znači da postoji namera „da se prevaziđe zastoj i uđe u konačnu fazu pregovora“.

Pozvao se, pri tome, i na detalj iz zaključaka kopredsedavajućih samita u Berlinu, u kojem stoji da su se svi složili da sporazum između Srbije i Kosova bude konačni sporazum, „što znači i pitanje priznanja“.

Kako je podsetio, do sada se „igralo na varijante sporazuma dve Nemačke koji nije značio formalno priznanje, nego faktičko, u kome dve zemlje jedna drugoj ne smetaju i ne rade jedna protiv druge“.

To bi Srbiji više odgovaralo, nego konačno rešenje, naglasio je Visković i procenio da Srbija nikada neće priznati da je priznala Kosovo.

„Nije realno da Srbija prizna Kosovo, jer je javno mnjenje protiv toga“, precizirao je on, ali je ukazao da je loše „ako to ne shvatimo i ne uradimo“, pošto će se „verovatno konflikt nastavljati sa ogromnom cenom koju plaćamo“.

„Slušajući Vulina, kada je rekao da je razgraničenje potrebno i da što pre sve treba rešiti“, Visković je pomislio „zar ti je toliko godina trebalo da shvatiš da treba rešiti problem“.

Ukoliko do rešenja ne dođe, on predviđa da ćemo trpeti na bezbednosnom i ekonomskom planu, imajući u vidu i mere „njihove odmazde“, koje koštaju Srbiju 500 miliona evra.

Odugovlačenje rešenja „dodatni je gubitak vremena i energije“, ali se Visković plaši da racionalni argumenti, kada je reč o Kosovu, nisu bitni, već da prevladavaju emocije.

Kako je ocenio, ljudi iz čisto emotivnih razloga izbegavaju da se racionalno suoče sa tim problemom, pa „onda ni Vučiću, ni bilo kome drugom, nije moguće da ide protiv tvrdih stavova“.

„Za tako nešto, potrebna je politička žrtva i odluka da se uradi nešto ispravno i plati politička cena, a za to ni Vučić, ni bilo ko drugi, nije spreman u ovom trenutku“, predočio je Visković.

„Na albanskoj strani situacija još gora“

Na „albanskoj strani je, u tom pogledu, situacija možda i gora“, protumačio je on i naglasio da se „državnici razlikuju od političara upravo po tome što su spremni da snose sve posledice svojih poteza“.

Visković smatra da se „ovde spoljna politika koristi za domaću upotrebu što je loše, jer stvara nepoverenje partnera“.

On je saglasan sa ocenama da Dačić i Vulin, prilikom obraćanja susedima, „izgovaraju ono što predstavnici vlasti ne smeju da kažu Angeli Merkel“.

Prema objašnjenju Viskovića, „to nije dobro, jer partneri na Zapadu onda ne znaju da li je stav ono što ste im rekli na konferenciji, ili je stav ono što čuju kada od njih odete“.

Zato misli da „izjave ljudi koji nisu direktno nadležni za oblast spoljne politike, kao što je ministar Vulin, prave štetu“.

Kako je ukazao, „jedan broj stranih predstavnika i diplomata otvoreno pita da li se radi o nameštenoj igri ili je stanje zaista takvo da predsednik ima jedan stav, a da su njegovi najbliži saradnici mnogo oštriji od njega“.

Većina diplomata, prema uverenju Viskovića, smatra da je reč o jednoj vrsti „političke igre dobrog i lošeg policajca, kako bi se pokazalo da je predsednik miroljubiviji, konstruktivniji i realističniji“.

Uniji ne odgovara potpuna američka kontrola Balkana

Osvrćući se na na samit u Berlinu, on je ocenio da su Nemačka i Francuska stavile Evropskoj uniji (EU) do znanja da su nezadovoljne načinom na koji je do sada vođen proces između Beograda i Prištine, „koji je ostao u fazi dijaloga i nije stigao do faze pregovora“.

„Brisel i Mogerini nemaju instrumente i moć da nateraju strane na ustupke i kompromis“, rekao je Visković i dodao da je to posledica „očigledne nesaglasnosti u EU“.

Prema njegovim rečima, to je sputavalo i Mogerinijevu, pa se nije usuđivala na dalje korake, „već se trudila da bude neutralna, što nije ispalo dobro“.

Visković u organizovanju berlinskog sastanka vidi i želju Francuske „da se vrati na Balkan i povrati uticaj, dok Nemačka taj uticaj već ima“.

On, međutim, misli da su Merkel i Makron suviše iskusni da bi pokušavali da istisnu uticaj SAD sa Balkana, ali napominje da „EU svakako ne odgovara potpuna kontrola SAD“.

Kao rešenje, model razgraničenja je prošlost, rekao je Visković, što se dogodilo zbog stava Nemačke, koja se tome protivi, ne samo u slučaju Srbije i Kosova, već u svim slučajevima na Balkanu, „zbog domino efekta koji ovde sledi loše primere“.

Nemačku brine da bi lančana rakcija mogla da izazove haos, a njoj je veliki interes da na Balkanu vlada stabilnost, rekao je on, ali je priznao i da ne može da kaže „šta je ta ideja uopšte značila, jer nije nikada precizno definisana, pa se ne zna da li je reč o korekciji granica ili razmeni teritorija“.

Tvrde stavove Prištine na samitu u Berlinu o priznanju Kosova, direktnom uključivanju SAD u proces i pripajanju Preševske doline, Visković je uporedio sa „politikom Italije između dva svetska rata“.

Svesno podizanje sopstvenih ciljeva u politici i pregovorima, mimo realnosti, nazvao je „italijanskim metodom“, koji na kraju rezultuje najvećim mogućim dobitkom, dok se odstupanje od maksimalističkih ciljeva „tumači kao dobronamernost“.

Veliki igrači, veće komplikacije

Kako je prognozirao, „direktno uključivanje SAD u pregovore, značilo bi i direktno uključivanje Rusije“.

Zato Visković nije ubeđen da bi „međunarodna konferencija bila najbolje rešenje, jer bi značila da bi veliki igrači, sa sopstvenim interesima i odnosima, mogli dodatno da zakomplikuju situaciju, što bi otežalo rešenje“.

Visković nije saglasan sa ocenama da je „stabilnost jedina politika“ EU, niti da Makronov stav „stabilnost pre proširenja“ znači da njima nisu važni demokratija, institucije, vladavina prava i sloboda medija.

„Suština je da oni žele odnose na kakve su navikli unutar EU“, obrazlaže Visković.

On smatra da, „u tom pogledu, mi snosimo veliki deo odgovornosti jer na unutrašnjem planu nismo rešili pitanje pravosuđa, medija, ljudskih prava i demokratije, niti su rešeni problemi u regionu i stalno se vrtimo u istom mestu“.

Prema stavu Viskovića, proširenje EU nije ad akta, ali se „proces ne može završiti preko noći“, niti može da se završi tako što mi „članstvo shvatamo kao nagradu, a da istovremeno ne ispunimo uslove“.

„Bitno je da mi bez EU imamo probleme i na ekonomskom i na društvenom i na međunarodnom planu“, upozorio je Visković, koji je, upitan da li u stabilnost vode uvrede građana albanske nacionalnosti, odgovorio „da bi bilo nekorektno da kaže da je to radio Vučić“.

Kako je napomenuo, mnoge, međutim, stvari zavise od toga ko je na vlasti, da li su to progresivne ili konzervazivne snage, koje na „jeftin način zadovoljavaju sopstveno javno mnjenje i glasače, pa se to prenosi i na međudržavni nivo“.

„Naši su lideri u velikom stepenu takvi da postoji jedna vrsta neodgovornosti u davanju izjava, uprkos tome što su nekada i isprovocirani“, primetio je Visković.

Ta suviše laka reakcija na provokacije ili na ono što osećaju kao provokaciju, kako je ocenio, govori ipak da „ne postoji njihova uverenost u put kojim idemo, već to shvataju kao nužnost“.

Upitan o očekivanjima od julskog sastanka u Parizu lidera Nemačke i Francuske sa predstavnicima Srbije i Kosova, on je odgovorio da je „indikativan format u užem sastavu“.

Kako je rekao, to ukazuje da su Merkelova i Makron iskoristili berlinski samit kao uvertiru, dajući šansu liderima regiona da kažu šta misle.

Problem Kosova nije bilateralno pitanje, već se tiče celine Balkana i sada se ide direktno na one koji odlučuju, u pokušaju da se prevaziđe faza zastoja i krene u ozbiljnu pripremu konačnih pregovora, zaključio je Visković.

(FoNet)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.