Sve više posla za kovače: U radnju već sa šest godina

Posle više od decenije pukog preživljavanja, kovačke radionice u Beloj Palanci poslednjih godinu-dve imaju sve više posla.

Udarci čekića o nakovanj mogu se čuti na svakom koraku jer ovo mesto sa svega 8.000 stanovnika ima čak 50 kovačkih radnji.

Kovačkim zanatom u Beloj Palanci bave se isključivo Romi, koji umeće prenose s kolena na koleno.

Belopalanački kovači ističu da su njihovi preci tim poslom počeli da se bave još pre pet vekova i da od njih nema boljih majstora još iz jugoslovenskih vremena.

Liča Koskić (54), kovač iz Bele Palanke, rekao je da se kovački proizvodi iz tog mesta sada prodaju na veliko, širom Srbije, najviše u Nišu, Beogradu, Kruševcu.

„Naši proizvodi nemaju ‘vek’. Dobro iskovana sekira može da se koristi i po sto godina, a da joj ništa ne fali“, rekao je Koskić.

Aca Ličić (74), jedan od najpoznatijih belopalanačkih kovača, kaže da su noževi, sekire, ašovi, burgije, motičice, neki od proizvoda po kojima su ovdašnje radionice na glasu. Ličić ističe da se kovačkim zanatom u Beloj Palanci bave čitave romske porodice, a to je slučaj i sa njegovom.

„Kovač je bio moj otac i nas petoricu sinova je naučio zanatu. Ja sam penziju stekao kao knjigovodja, ali i dan-danas radim u kovačkoj radnji. Moj sin je zaposlen u jednoj firmi firmi, ali takođe je pored mene naučio kovački zanat“, kazao je Ličić.

„Naša deca već sa šest godina počinju da uče zanat. Nikad neće da se uhvate za gvožđe, a da prethodno ne pljunu na njega, da vide da li je vruće. To je prva stvar koju nauče kad uđu u radnju“, istakao je Ličić.

U kovačkim radnjama, dodao je Ličić, nekada se sve ručno radilo, nije bilo pneumatskih čekića, te su često žene morale da pomažu svojim muževima.

„Posao je težak, bučan i prljav, ali je zahvalan jer može da se zaradi. Zahvaljujući tom poslu, mnoge porodice su napravile kuće i iškolovale decu“, rekao je Ličić.

Romi iz Bele Palanke, dodao je, nekada su imali svoje redovne mušterije u selima, kojima su jednom godišnje prodavali svoje proizvode.

„Te mušterije su se zvale ‘žitne’ jer su alate i druge kovačke proizvode plaćale u žitu, kukuruzu, siru“, rekao je Ličić.

Ali, sa zamiranjem sela u Srbiji, opala je i tražnja za poljoprivrednim alatkama. Poslednjih godina, kazao je on, ima ljudi koji se vraćaju selu i poljoprivredi, pa se i proizvodi kovača sve više traže.

Ličić je rekao da se  za budućnost kovačkog zanata u Beloj Palanci ne treba da brine, iako se mladi Romi sada školuju za druge poslove, i uglavnom zapošljavaju kao vozači, bageristi, metalski radnici.

„Svi su oni pored očeva naučili kovački zanat i znaju da rade, a znaju i da, kao što nema hleba bez motike, nema ni hleba bez čekića“, istakao je Ličić.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.