Taksisti (bili) na – leru (video)

Dirljiva scena na početku Takovske ulice. Policija propušta taksiste koji kreću da blokiraju centar grada, a zabranjuje prolaz ostalim vozilima, terajući izluđene vozače u predinfarktno stanje. Državni aparat sile omogućava taksistima da zatvaraju centralne gradske ulice, što navodi na nekoliko teorija zavere. Jedna je da se time skreće pažnja s usporenog okretanja kocki na Trgu republike. Goranu Vesiću kao da se dopada da slaže kocke, kao da su magične, pa nikako da sastavi uličicu. Kao da pravi auto-put od kaldrme.

Teorija ne zvuči tako blesavo. Niko više ne pominje rekonstrukciju rekonstruisanog Trga. Možda su zato zvaničnici tako blagonakloni prema taksistima. Ako im lično donesu osveženje, dok sluđeni Beograđani pešače kilometrima, ne bih se iznenadio kada bi se takva radnja tokom gotovo dvonedeljne blokade grada proglasila kao doprinos danima borbe protiv kardiovaskularnih bolesti. Hodanje je zdravo, zar ne? Ako neko u iznuđenom polumaratonu kolabira, do njega ne mogu stići kola hitne pomoći. Osim ako u međuvremenu ne stignu leteća ambulantna kola, što bi takođe bio kreativni doprinos u futurističkim spotovima najjače stranke.

U Vladi su, zvanično, polarizovani o pitanju taksista. Zoranu Mihajlović ljudi iz „Kar goa” smatraju za taksi kumu, dok je digitalizovana premijerka Ana Brnabić, po opisu poslova zadužena da reši ovu gungulu, posebno bolećiva prema taksi aplikacijama. Ali i opozicija s neskrivenim simpatijama pozdravlja šoferske demonstracije, iako su učinili ono što nisu oni: Beograd je u kolapsu. Kada su opozicionari najavljivali blokadu ključnih saobraćajnica, policija ih je upozorila da to neće dozvoliti. Kada to učine taksisti, plavi ih maze po glavi, nazivajući ovaj teror građana – javnim okupljanjima u pokretu! Kome će se takva politika dvostrukih standarda na kraju obiti o teme?

Nisu, međutim, taksisti ludi da osnuju stranku, kad takvi, vanstranački, uspešno provozaju svaku vlast ili, po potrebi, paktiraju s njima. Treba ih zbog toga pažljivije slušati. Čak i kada po pravilu nemaju sitno. I oni koji ne progovaraju ni reč, zaglavljeni u sopstvenom autizmu, kao posledici saobraćajnog pakla, lako se pretvaraju u galamdžije, čim im se ugrozi stabilni ritam otkucaja njihovog taksimetra. Više brinu o toj spravici nego o sopstvenom srcu. Druga vrsta su vozači koji celodnevni boravak u automobilima terapeutski leče neprekidnim brbljanjem. Znaju da reše krizu na Bliskom istoku, a da se oni pitaju odavno bi pronašli rešenje za Kosovo. Trećoj grupi pripadaju oni koji svoju mizantropiju prenose na ostale vozače, smatrajući ih smrtnim neprijateljima.

Kada se pre neku godinu pojavila nova i jeftinija alternativa prevoza Beograđana, „Kar go” ili srpska verzija „Ubera”, koja omogućava naručivanje vožnje preko aplikacije mobilnog, odmah su krenuli u subverzivnu akciju. Izvezli su sredstva za rad na ulice i blokirali saobraćaj u čitavom gradu. Protestne šetnje odavno smatraju uzaludnim. To prepuštaju opoziciji. Uzdaju se u protestne vožnje na leru!

Vlada je, kao i obično, poklekla pred njihovom pretnjom da će čitav grad pretvoriti u pešačku zonu, te je formirana nekakva radna grupa za izradu nacrta izmena i dopuna Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju. U prevodu, to znači da su taksisti pobedili, iako je premijerka pre neki dan rekla da u zakonu ima rupa.

Ovakav šoferski aktivizam može poslužiti kao politički nou-hau i za ostale nezadovoljnike, koji demonstriraju pešačeći, stojeći ili ležeći. To je možda, rekoh, lekovito za srce, ali kako ne demonstriraju ultimatfajteri, obično se takvi vidovi protesta završavaju bezbolno za vladajuće garniture. Umesto da umore vlast, umore sami sebe.

Prosvetari bi, takođe, mogli na dopunsku taksi nastavu. Umesto da štrajkuju, što, uzgred, oduševljava našu dečicu, profesori se nisu setili da na ulicu postave table kao barikade. I da potom legnu na glavne ulice i tim činom privuku policijske sindikate. Ležeći profesori i policajci bi, nesumnjivo, uspešno blokirali saobraćaj.

I zdravstveni radnici nisu ostvarili revolucionarni pakt s taksistima. Hipokratova zakletva ih, istine radi, sprečava da iznesu pacijente u krevetima na ulice i tamo ih operišu.

Gde je bila pamet radničkoj klasi, ili kuki i motici, koja je takođe propustila svoju istorijsku šansu za opstanak? O čemu su mislili proizvođači traktora, kombajna i teške mehanizacije kada su se zatvarali u fabrike i štrajkovali glađu? Neki su odsekli svoj, umesto tuđi prst, ne razumejući da svoje proizvode mogu da koriste kao oklopnu mehanizaciju koja, osim njiva, ore i bulevare. Tako su sami sebe dovezli do otpada istorije.

Najsnalažljiviji od njih nisu želeli da počivaju. Seli su u taksi, ali ne na zadnje sedište. Tajna njihovog ucenjivačkog potencijala je u njihovoj upotrebnoj vrednosti. Ima ih mnogo, borbeni su i razvrstani u nekoliko udruženja, što će reći frakcija, s jasno organizovanom hijerarhijskom strukturom i, po tome, podsećaju na navijače, ali motorizovane!

(Aleksandar Apostolovski, „Politika“)

Napišite komentar