Tribina: Više od 7.000 Subotičana dalo život za slobodu, mladi slabo znaju o tome

Više od 7.000 Subotičana dalo je u Drugom svetskom ratu život za slobodu, ali mladi ljudi danas malo znaju o tome, rečeno je na tribini povodom Dana oslobodjenja Subotice 1944.

Istoričar umetnosti Branimir Kopilović rekao je sinoć da je „generalno znanje subotičke javnosti, pogotovo mladje, veoma slabo i šturo što se tiče spomenika Narodnooslobodilačke borbe“, te ocenio da je to „razumljivo jer se u školama veoma marginalizuju te teme“.

Prema njegovim rečima, u Subotici održavaju veće antifašističke spomenike, ali su problem manja spomen obeležja poput spomen ploče u mesnim zajednicama i selima, koja su često zapuštena i „prepuštena zubu vremena“.

Kopilović je u Art bioskopu „Aleksandar Lifka“ kazao da je to problem koji se može lako rešiti, ali da je, kako je rekao, „iz nekog razloga“ to prepušteno stihiji ili samostalnoj inicijativi pojedinaca koji žele da se eventualno sačuva neki spomenik.

„Mi smo u sklopu Festivala ‘Ekoslavija’ nedavno imali akciju čišćenja spomenika ‘Žubor života’ na Paliću, gde smo angažovali mlade volontere, što je dobar put, da se kroz omladinski aktivizam radi na tome da se istovremeno i uči o lokalnoj istoriji“, kazao je on.

Prema njegovim rečima, to je i dobar način da se motivišu mladi da budu aktivni u svojoj zajednici.

Dodao je da su tada očistili spomen ploče, obnovili slova, i sa minimalnim sredstvima sproveli veoma uspšenu gradjansku akciju.

Arhivista Istorijskog arhiva Subotice Dejan Mrkić naveo je da je Pokret otpora u Subotici u Drugom svetskom ratu postojao od samog početka, od 1941.

Dodao je da je taj pokret „doživljavao i nekoliko izdaja za vreme okupacije, kada su ljudi bili pohapšeni, a neki su i obešeni“.

„To je bio veliki broj muškaraca i žena koji su na neki način organizovali otpor, iako je tada to bilo vrlo teško, jer je ovo područje ravnica, nema nekog adekvatnog mesta gde bi ljudi mogli da se sakriju i povuku u slučaju opkoljavanja i napada na grad“, rekao je on.

Kazao je i da je „pokret otpora bio ograničen na propagandu“ i na „sakrivanje ilegalaca“.

Dodao je i da je posebno madjarska Kontraobaveštajna služba, koja je bila izuzeta iz pravnog sistema tadašnje Madjarske, i imala najšira represivna ovlašćenja.

Kazao je da su oni „mogli zatvorenike da muče do smrti“, te naveo da je „to bio čitav jedan sistem tortura i zlostavljanja“.

„Samo mašta je granica onoga što je moglo da se sazna od onih koji su preživeli rat, koji su to mogli posle da ispričaju“, rekao je Mrkić.

Predstavnica organizacije Ženske studije i istraživanja Margareta Bašaragin kazala je da je Subotičanka Lili Bek zabeležila da su zatvorenice često premeštane iz jednog u drugi zatvor, a da mnoge od njih nisu preživele torture.

Kazala je i da su neke bile obešene ispred današnje zgrade suda.

„One su se bavile osnivanjem skloništa, gde su se skrivali partizani i partizanke koji su učestvovali u otporu. Žene su bile i kurirke, prenosile su poruke, pa su štampale takozvane ‘ilegalne’ materijale, prikupljale hranu, odeću i lekove“, navela je Bašaragin.

Prema njenim rečima, Subotičanka Draginja Lendvai je u trenutku kada su je zatočili u Gradskoj kući bila trudna, a od silnih batina je izgubila dete.

Tribinu su organizovali udruženja Ekoslavija i Ženske studije i istraživanja.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.