VOICE: Transgeneracijska trauma silovanih žena i dece rodjene nakon silovanja

Žene koje su silovane u ratu i deca koja su rodjena nakon silovanja nalaze se na margini društva, stigmatizovani i obespravljeni, piše danas Vojvodjanski istraživačko-analitički centar (VOICE).

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra kazala je da se tema seksualnog nasilja u ratu u javnom diskursu u Srbiji posmatra gotovo isključivo iz nacionalističkog ključa, te da je tu žena kao žrtva sama po sebi nevažna.

„Ono što je važno je šira slika u kojoj se ili radi o teoriji zavere protiv Srbije, kada je reč o silovanju žena nesrpske nacionalnosti ili o velikoj srpskoj patnji, kada je reč o silovanju Srpkinja. Čak ni kada je reč o ženama srpske nacionalnosti, ova briga za preživele nije autentična, njihova bol nije priznata po sebi, već je priznat ‘bol Srbije’, koja ništa nije uradila kako bi tim ženama makar pokušala da pruži šansu za dostojanstveno priznavanje patnje i neki vid reparacije“, rekla je Sanja Pavlović za VOICE.

Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, koji je u martu donet u Skupštini Srbije, nisu obuhvaćene one žrtve ratova koje su imale fizičko oštećenje manje od 50 odsto.

To znači da su isključeni svi nad kojima je u toku oružanih sukoba vršeno nasilje koje nije izazvalo vidljive fizičke posledice, što je zajedničko svim žrtvama seksualnog nasilja, piše VOICE.

Sanja Pavlović kaže da se u Srbiji ne može očekivati priznanje patnji silovanih žena, dokle god vlast ne počne otvoreno da govori o zločinima počinjenim od srpskih snaga, uključujući i silovanje žena u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu.

„Nije dovoljno da država prizna odgovornost za zločine koje je počinila, jednako kao što nije dovoljno da deklarativno staje na stranu žena srpskih imena koje su preživele seksualne zločine. I na jednom i na drugom polju nužna je izgradnja poverenja u institucije, priznavanje odgovornosti, javno priznavanje patnje žena, svih žena, kao subjekata po sebi, a ne kao nacionalističkih piona“, kazala je Sanja Pavlović.

Psihoterapeutkinja Marijana Senjak kazala je da deca rodjena iz ratnih silovanja niti u jednoj nacionalnoj politici, niti u jednom zakonodavstvu, niti u jednoj od zemalja regije nisu prepoznata kao žrtve rata koje mogu ostvariti svoja prava.

„Ove žene i devojke i njihova deca rodjena kao posledica seksualnog nasilja u ratu susreću se sa štetom i trajnim rizicima, uključujući ekonomsku i društvenu marginalizaciju, fizičke i psihičke ozlede, diskriminaciju i nedostatak pristupa obeštećenjima. Nacionalna zakonodavstva Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije treba da prepoznaju jednaka prava svih osoba pogodjenih seksualnim nasiljem u sukobu uključujući žene, devojke i muškarce, kao i decu rodjenu iz seksualnog nasilja u ratu, u skladu sa obavezama iz medjunarodnih konvencija“, kazala je Marijana Senjak.

Dodala je da upravo neproradjenost traume neposredno nakon što se desila doprinosi transgeneracijskom prenosu trauma, tako da ono što predstavlja trauma jedne žene može značiti traumu nekoliko generacija posle nje.

Direktorka organizacije „Medica Zenica“ i dobitnica nagrade „Žena sveta“ Sabiha Husić kazala je da, iz straha od društvene stigme, većina žrtava seksualnog nasilja u ratu ne razotkriva i ne prijavljuje ovu vrstu nasilja pa se pretpostavlja da za svaki prijavljeni slučaj silovanja u sukobima, 10 do 20 slučajeva ostaje neprijavljeno.

„Često slušam priče žena kako čuvaju svoju tajnu, da deca ne saznaju šta su preživele pa to objašnjavanu ‘Ako je muško, bojim se da sutra slično drugoj ženi ne uradi, a ako je žensko dete strah me da i ona može slično doživeti’. Takodje je primetno da su partneri-muževi ostavljali žene, devojke nakon što bi saznali da su preživele ratno silovanje i seksualno nasilje“, navela je Sabiha Husić.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.