Egzotično povrće

Pica i razni drugi italijanski specijaliteti sigurno ne bi bili tako ukusni da nema jednog značajnog sastojka, a to je kečap. Naravno, kečapa ne bi bilo da nema paradajza. Iako paradajz danas kupujemo u komšiluku, na pijaci ili u najbližem supermarketu, ova biljka prevalila je dug put da bi stigla u naše krajeve i odomaćila se u njima. Ipak, ona je samo jedna od mnogih biljaka čija je postojbina u Americi, Aziji ili Africi.
Paradajz je stigao u Evropu posle otkrića Novog sveta, i to iz Perua. U početku je gajen samo kao ukrasna biljka, jer je jedno vreme smatran otrovnim. U devetnaestom veku utvrđeno je da su list i stabljika zaista otrovni. Ipak, najbitnije je da to ne važi za ukusne i sočne plodove paradajza.
Peru je i postojbina pasulja, kao i Gvatemala i Meksiko. Zanimljiva je priča o tome kako je ovo izuzetno zdravo povrće stiglo u Evropu preko Italije. Naime, kažu da je italijanska princeza Marija Mediči svom suprugu, sinu francuskog kralja Fransoa I, u miraz donela, pored ogromnog bogatstva, i seme pasulja, koje se odmah odomaćilo u ovoj zemlji, a potom i u mnogim drugim evropskim državama.
Čipsa i pomfrita nema bez krompira, koji potiče iz Čilea, Perua i sa visokih predela Anda. U Evropu je prenet tek u šesnaestom veku, a od tada je prošlo još dosta vremena dok ukusne krtole ove zeljaste biljke nisu počele da se koriste i u ljudskoj ishrani, a ne samo kao stočna hrana.
Crni i beli luk takođe potiču sa najvećeg kontinenta. Njihova lekovita svojstva poznavali su još drevni Egipćani. Kako je zapisano hijeroglifima, robovi koji su mukotrpno gradili Keopsovu piramidu jeli su svakog dana, po  faraonovom naređenju, beli luk radi održavanja fizičke snage i zaštite od bolesti. Što se tiče crnog luka, Egipćani su ga koristili kao sredstvo u borbi s epidemijama kuge i kolere. Prilikom seckanja ovog povrća obično nam krenu suze, a to se dešava zato što crni luk sadrži ulje oštrog mirisa i ljutog ukusa koje nadražuje sluzokožu.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.