I to je sport

Alpinisti čija je specijalnost bila osvajanje stena koje nisu pokrivene snegom i ledom tehnikom slobodnog penjanja (free climbing) razvili su novu disciplinu nazvanu – sportsko penjanje. To se desilo polovinom devedesetih godina u alpskim zemljama Evrope. Sportsko penjanje u stvari predstavlja jedan stil slobodnog penjanja – ono u kojem je zaboravljeno korišćenje penjačke opreme za napredovanje, već ona služi samo za osiguranje u slučaju pada.

Takvo penjanje nema za cilj osvajanje vrhova planina i stena, nego savlađivanje izuzetno teških detalja u stenama koje na prvi pogled, pre svega zbog svoje glatkoće, izgledaju kao potpuno nesavladive. Naravno, sve je to moguće uz svakodnevno individualno vežbanje koncentracije, telesne snage i gipkosti. Iako spada u ekstremne sportove, povrede su ovde retke ako se penjač pridržava osnovnih pravila o bezbednosti. Neophodno je da vodi računa o ispravnom stavljanju pojasa i vezivanju užeta za njega, a i uloga supenjača je važna za bezbednost onoga ko se osmeli na ovaj izuzetni poduhvat.

Ko želi da se bavi ovim sportom, treba da ima i odgovarajuću opremu. Ona je neophodan i važan preduslov za uspešno bavljenje sportskim penjanjem. To su patike sa mekim đonovima, čvrsti pojasevi, uređaji za osiguravanje, alke sa bravicama – takozvani karabinjeri; sve to doprinosi bezbednosti i lakšem učenju.

Nije zanemarljivo istaći i da ovde nema rivalstva kao među protivničkim ekipama; nema netrpeljivosti, vike i svađe. Sve to zato jer se penjač bori sa stenom, ali i sa samim sobom, nastojeći da u svakom sledećem pokušaju prevaziđe svoj prethodni uspeh i tako pomeri granicu sopstvenih mogućnosti.

Takođe je zanimljivo da sportsko penjanje, iako se smatra ekstremnim sportom, ne iziskuje od polaznika neke posebne predispozicije i odlike da bi mogli da se oprobaju u njemu. Granice ne postoje ni kada su u pitanju godine, težina i fizička spremnost. Važna je samo upornost, vežbanje i istrajnost.

Napišite komentar