Kako je ćirilica postala „najsavršenije pismo na svetu“

Da li ste čuli da je nemački oftalmolog Verner Veber još 1937, u svojoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj na Univerzitetu u Lajpcigu, dokazao da srpska ćirilica odmara oči i da ju je nazvao „prvom azbukom sveta“? Moraćemo da vas razočaramo, radi se o lažnoj vesti.

Prošle nedelje je vest o Verneru Veberu i njegovoj navodnoj disertaciji bila, možda, najviše deljena vest na srpskim društvenim mrežama. Postala je toliko popularna da su je preuzeli i objavili gotovo svi srpski mediji, uključujući i Sputnjik i Radio Beograd – čitava nacija radovala se dokazu da je ćirilica najsavršenije pismo na svetu koje ima blagotvorno dejstvo na oči.

Međutim, ispostavilo se da se radi o lažnoj vesti. To nije prvi put da se tako nešto događa. Sećamo li se stavova Roberta de Nira o srpskom narodu? I to je takođe bila lažna vest koju su svi objavili.

Malo zdravog razuma i lažna vest je razotkrivena
A bilo je potrebno samo malo zdravog razuma da bi se utvrdila lažnost vesti – na primer, trebalo je samo pomisliti na to da mi, Srbi, pišemo i čitamo ćirilicom, pa ipak mnogi od nas imaju problema sa dioptrijom. Zar ne bi trebalo, ako je ćirilica „odmor za oči“, kako je navodni Veber navodno ustvrdio, da nemamo problem sa tim i da među našim građanima nema onih koji nose naočare ili kontaktna sočiva.

Kako smo, onda, tako lako poverovali u ovu lažnu vest? Da je prvi put, ni po jada, ali lažne vesti se na društvenim mrežama pojavljuju svakodnevno u rasponu od toga da je neko utvrdio da je ćirilica najsavršenije pismo na svetu, do toga da su u Kini viđeni vanzemaljci. Kako jedna lažna vest može da postane toliko viralna da je prenesu listom svi mediji u zemlji?

Kolektivna frustracija u doba opšte krize identiteta
Istoričar Aleksandar Uzelac uradio je ono što je trebalo da urade svi ostali – proverio je vest i utvrdio da je lažna u danu kada se pojavila na društvenim mrežama i dan pre nego što su mediji počeli da je objavljuju.

On manir da većina ljudi nekritički prihvata ono što mediji objavljuju, tumači spremnošću da se poveruje u bilo šta što lepo zvuči.

„To je nešto što spada u domen, kako bi psiholozi rekli, kolektivnih frustracija. Živimo u dobu koje karakteriše kriza identiteta. Da biste imali afirmaciju identiteta, kao da vam je potrebno da vam neko sa strane kaže da ono što je sastavni deo vaše kulture, a ćirilica je naravno sastavni deo srpske kulture, jeste vrednija od materijalnih ostataka ili od pisama neke druge kulture“, kaže naš sagovornik.
Čudno je što niko nije uvideo kontradiktornost objavljene informacije – da je u vreme vrhunca nacizma u Nemačkoj neko doktorirao i dokazao superiornost jednog slovenskog pisma. To je bilo dovoljno da se svakome ko poseduje i minimalni nivo opšte informisanosti upali „crvena lampica“, dodaje Uzelac.

„Međutim, problem je što smo danas pretrpani informacijama – svaki dan smo izloženi lažnim ili poluistinitim vestima koje se brzo šire. Ljudi ih upijaju ne odvajajući vreme da provere njihovu tačnost“, smatra on.
Uzelac ne spori činjenicu da je ćirilica danas ugrožena i da se mnogo toga u Srbiji štampa na latinici, ali napominje da se pismo najbolje brani pismenošću – što smo kao društvo pismeniji, to ćemo bolje braniti naše kulturne tekovine, u konkretnom slučaju ćirilicu.

Trač i istina su danas izjednačeni
Čim nam se neka informacija veoma dopada, gotovo sigurno je lažna, kaže urednik veb-portala RTS-a Zoran Stanojević.

„Mi podsvesno ili svesno tražimo opravdanje nekog našeg stava i čim vidimo vest koja opravdava naš stav, ne želimo da proverom dođemo do saznanja da to možda nije tačno. Volim da citiram Hauarda Hjuza, čuvenog kralja tabloida iz polovine prošlog veka, koji je rekao: ’Nikada ne proveravaj zanimljivu informaciju‘. To znači da čim kreneš da proveravaš, ona više nije zanimljiva, jer utvrdiš da je posredi nešto netačno, a ako nije zanimljivo, onda nije za tabloid“, objašnjava Stanojević.
Ljudi, prema njegovom tumačenju razloga zbog čega se lažne vesti šire brzinom zaraze, podsvesno žele da vest koja im se dopada prošire dalje i da joj „udahnu život koji ona možda nema“.

Širenju lažnih vesti ne doprinosi samo izvor informacije, već i prenosioci. Ako se informacija pojavi na mediju kome se veruje, informacija se uzima zdravo za gotovo, dodaje naš sagovornik.

„Veliki je problem kada utvrdim da je medijska kuća kojoj sam verovao napravila ozbiljnu grešku. To su obično skandali. Nekada se greške događaju zbog toga što ljudi ne uzmu u obzir vreme kada je informacija prvobitno objavljena, pa objave nešto što se pojavilo pre pet godina kao svežu vest; nekada im neko podvali informaciju. Ali, suština je u tome da u današnje vreme, kada je brzina mera svega, ne potrošimo dovoljno vremena na običnu proveru, pa čak i na logičko razmišljanje da li je nešto uopšte moguće“, kaže Stanojević.
Osnovu za širenje lažnih vesti Stanojević vidi u ljubavi prema traču, a društvene mreže koje su, kako kaže, izjednačile trač i prave vesti, dovele su društvo do toga da trač danas ima potpunu ravnopravnost sa ostalim vestima.

Govoreći o motivima koji šire lažne vesti kao što je ova o kojoj govorimo, Stanojević napominje da nije siguran da ovde nema i lukrativnog motiva, iako na prvi pogled može da deluje suprotno.

„Mislim da ako neku tezu plasiramo u javnost, vrlo je moguće da od nje kasnije napravimo neki biznis. Jer, ako ljudi čuju da je, recimo, ćirilica idealno pismo koje odmara oči, možda bi moje knjige ili moji fontovi koje želim da prodajem bili unosan posao. Tako da ne bih zanemario da neko u ovome ima upravo materijalni interes“, navodi on.
Druga varijanta bila bi da neko pusti lažnu vest, istraži do koliko korisnika može da dospe, a kasnije, ukoliko se laž prostire velikom brzinom, pusti laž koja donosi materijalnu korist.

U sada već kultnom romanu „Vernon Trodon“ francuske spisateljice Viržini Depent slici Francuske koja se raspada u mržnji i nesigurnosti, doprinosi i lik žene koja se bavi plasiranjem dezinformacija na internetu za novac, kako bi uništila karijeru neke javne ličnosti. Očigledan problem je što takvi likovi nisu samo fikcija, već i stvarnost u kojoj živimo bilo gde u svetu.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.