U trendu

„Morski narod”: Rone 5 sati dnevno, nemaju bubne opne, ali zato imaju duplo veću slezinu

Narod Bajau živi u vodama jugoistočne Azije, nemaju svoju državu, ne gledaju na sat i ne slave rođendane. Dnevno su oko pet sati pod vodom, ribu hvataju iz prvog pokušaja čim napune osam godina, a slezine su im dvostruko veće nego kod prosečnog čoveka. Neki smatraju da su takozvani morski nomadi zapravo evoluirali za život na moru. Nismo vam prepričali neki film, ovo je prava priča o narodu Bajau s Dalekog istoka.

Tačno poreklo ovog naroda nije poznato. Znamo da su etnička grupa malajskog porekla i da su verovatno poslednji „morski ljudi“. Tokom prošlosti postojalo je puno naroda koji su ceo život proveli na vodi, piše punkufer.hr.

Prvi morski narodi bili su osvajači koji su u 12. i 13. veku napadali brojne gradove na istočnom Sredozemlju. Staroegipatski spisi otkrivaju da su ti narodi uterivali strah u kosti kopnenom stanovništvu.

„Stigli su s mora u svojim ratnim brodovima i niko nije mogao da im se odupre“, samo je jedna od fraza zapisanih u spomenutim spisima. Kad bi veliki Bajau ušao u vodu, podigao bi se nivo vode i izbacio mnoštvo riba.

Narod Bajau nije nasilan poput svojih predaka, glavna im je zanimacija hvatanje ribe, a u tome su toliko dobri da već kao klinci kopljima hvataju ribu iz prvog pokušaja. Iako nema svoju državu, narod je kulturu razvio kroz folklor i bogatu tradiciju. Generacijama se usmenim predanjem prenosi priča o čoveku koji se zvao Bajau. Velikom, krupnom muškarcu kojeg bi ljudi pratilli u vodu. Naime, kad bi veliki Bajau ušao u vodu, površina vode bi se izlila, a ljudima bi tako bilo puno lakše da hvataju ribu.

Rone pet sati dnevno

Naučnica Melisa Ilardo neko je vreme provela s tim narodom kako bi istražila njihov neverovatni način života. Prepričala je kako je izgledao jedan dan koji je provela s vrhunskim roniocem Paijem Bajubuom.

Bili su u vodi kada je Pai ugledao školjku. Nije prošao ni trenutak, on je već bio na dnu. Pod vodom se kretao bolje nego po kopnu, a kontrola nad dahom i telom bila je zaista neverovatna. Pai je stalno na čamcu, a na obalu dolazi jedino kako bi trgovao ili se sklonio od velike oluje. Čak i hranu prikuplja samo pod vodom, a zanimljivo je da, kao i većina sunarodnika, Pai nema bubne opne. Ponekad u ranoj dobi deci probuše bubne opne kako bi im kasnije bilo lakše da rone.

Slezina Bajau ljudi dvostruko je veća nego kod prosečnog čoveka

Nije im problem da se zapute po hranu 70 metara ispod vode, a od opreme koriste samo drvene naočare i podvodne puške koje sami prave. Za pet sati, koliko obično dnevno provedu pod vodom, ulove između dva i 18 kilograma ribe i hobotnice. Prosečan čovek pod vodom može da ostane oko 30 sekundi, a Pai se ispod vode zadržao tri minuta. „Usredsredio sam svoj um na disanje. Ronim samo kada sam potpuno opušten“, reko je Pai za BBC.

Melisa Ilardo, koja je inače genetičarka, fokusirala se na istraživanje stanovnika sela Bajau Jaya Bakti u Indoneziji. 2015. je pronašla dokaze da su Bajau ljudi genetski prilagođeni za život na moru. Kada je otišla sa stanovnicima na ronjenje, ponela je sa sobom ultrazvučni aparat i skenirala tela 59 seljana. Tada je shvatila da Bajau imaju neobično velike slezine – dvostruko veće od prosečnog čoveka, ali i od meštana susednog sela koje se smestilo na kopnu.

Imaju genetske predispozicije za život na vodi

„Slezina deluje kao skladište crvenih krvnih zrnaca koje nose kiseonik. Kad sisari zadrže dah, slezina se skuplja i izbacuje ćelije i povećava nivo kiseonika do 10 odsto. Zbog toga najbolji ronioci imaju najveću slezinu“, objasnila je Ilardo.

Međutim, slezine naroda Bajau nisu velike samo zbog treninga. Ilardo i njen tim sa Univerziteta u Kopenhagenu otkrili su da čak i meštani koji ne rone imaju nerazmerno velike slezine. Otkrili su da je za to zaslužan gen koji je posebno aktivan u štitnoj žlezdi i kontroliše oslobađanje hormona. Upravo ti hormoni povećavaju slezine.

Opstanak zadnjih „morskih nomada“ pod znakom pitanja

Kao i mnoge nomadske grupe, Bajau se suočava s brojnim stigmama okolnog stanovništva. Neki smatraju da nisu verodostojni, a drugi se pak bore protiv njihovih tradicionalnih „ljubavnih napitaka“. Oni žive na rubu društva pa se često stvara utisak da im treba pomoć. Upravo ta pomoć narušava njihove životne navike jer ovaj narod zaista živi srećan život. Oni su zadovoljni pod svojim nebom. Ilardo ih opisuje kao najljubazniji narod koji je ikad upoznala i napominje kako je zabrinuta za njihovu budućnost. „Njihov tradicionalni život polako nestaje. Nekoliko vladinih programa prisililo je nomade da izađu na obalu i više ne žele da održavaju njihove plutajuće domove. Nekad su svoje domove gradili sami, a onda su ih optužili da je opstanak vrste drveta od koje su gradili domove sada ugrožen upravo zbog njih.“

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pogledaj komentare (2)