Naučnik tvrdi: „Otkrio sam život na Marsu pre 43 godine, a NASA to ignoriše“

Gilbert Levin bio je 1976. vođa dela projekta spuštanja sondi na Mary Viking 1 i Viking 2, kojim se istraživalo ima li na Marsu života. Taj deo bioloških eksperimenata koje je on vodio zvao se „Labeled Release“ (LR). Levin o tome što se događalo 1976. nije ni ranije ćutao, ali ovaj put napisao je veliki članak za Scientific American.

„30. jula1976. LR je poslao svoje inicijalne rezultate s Marsa. Čudesno, bili su pozitivni. Kako je eksperiment dalje napredovao, pristigla su četiri pozitivna rezultata, koje je podupiralo pet pozitivnih kontrola koje su poticale od Vikingove letilice koja je sletela oko 6.500 kilometara dalje. Podaci su govorili o tome da je registrovana izmena gasova mikroba na Crvenoj Planetui. Podaci su bili vrlo slični LR testovima sprovedenima ranije na Zemlji“, napisao je Levin.

Reč je bila o tome da je lander Viking 2 namerno sleteo na dovoljno veliku udaljenost od mesta na koje je sleteo lander Viking 1 baš zato da ono što registruje aparatura u jednoj sondi, može da prekontroliše aparatura u drugoj.

U konkretnom eksperimentu LR radilo se o tome da je lander u svoju minijaturnu laboratoriju konstruisanu za tu svrhu uzeo uzorak tla s Marsa i potom ga u zapečaćenoj komori „zalio“ vrlo razređenim ratrvorom hranjivih materija, prilagođenih uslovima nivoa života za kakve se pretpostavljalo da su vladali u vreme začetaka života na Zemlji. Razliku je činilo to što je ugljenik u tim molekulama hranjivih materija bio zastupljen kao 14C. Naučnici su čekali i grizli nokte da vide šta će se pojaviti u vazduhu u toj komori.

Kad su prethodno istu stvar radili na zemlji, u vazduhu se pojavio 14CO2, što im je bio znak da su mikrobi „popapali“ svoju dozu ugljenika i oslobodili ugljen-dioksid očigledno s istim izotopima ugljenika. Trenutak koji je zauvek promenio život Gilberta Levina bio je kada su im iz Vikinga, i 1 i 2, na Zemlju počeli da tižu podaci o tome da je i tamo došlo do pojave 14CO2 u komori za ovaj eksperiment. To je trebalo da bude dokaz da na Marsu postoji jednostavan život. Ali, stvari ipak nisu baš išle tim tokom.

„Nakon što Vikingov ‘Eksperiment molekularne analize’ nije uspeo da dokaže organske materije, temelj života, NASA je zaključila da je LR pronašao materije koje oponašaju život, ali ne i sam život. Neobjašnjivo, u naredne 43 godine od Vikinga, nijedna od NASA-inih sondi koje su se spuštale na Mars nisu sa sobom nosile instrumente za detekciju koji bi nastavili da istražuju na temelju ovih uzbudljivih rezultata“, napisao je Levin.

NASA je svih narednih godina istraživala da li je Mars ikada u svojoj prošlosti bio pogodan za život otprilike onako kako je to bila ili jeste Zemlja, uz plan da, ako bi takve dokaze pronašli, da takve uzorke onda pošalju s Marsa na Zemlju. Problem s rezultatima Levinovog LR-a uglavnom se svode na to da naučnici nisu mogli da se slože oko toga može li i na koji način do istih rezultata „metabolisanja“ CO2 doći i u navodno sterilnim uslovima na Marsu.

Što se Levina tiče, jednom kad se rasprava svede na to šta bi moglo dovesti do toga ili toga, odnosno na nagađanje, cela stvar pada u vodu. Glavni problem bilo je to što NASA tada, 1976., nije pronašla organsku materiju i očigledno je to bio ključan razlog zašto Levinove rezultate nisu uzeli kao dokaz ili barem ozbiljnu indikaciju da na Marsu zaista ima života. Kolike su uopšte šanse da je Mars sterilan, a kolike su šanse da tamo ima života?

„Život na Marsu činio se teško dokaziv. S druge strane, kads bi Mars bio sterilan, to bi bilo blisko čudu. NASA-in naučnik Kris Mekej jednom je rekao da Zemlja i Mars uzajamno ‘pljuckaju’ jedan drugog već milijardama godina. To znači, svaki put kada neka kometa ili veliki meteorit udari u neku od te dve planete, nešto od izbačene materije s površine planete biva izbačeno u svemir. A potom male količine tog materijala doputuju i do druge planeta, moguće noseći sa sobom mikrobiološke ‘autostopere'“, napisao je Levin.

Nijednom njegovom argumentu nema se šta prigovoriti. U to da bi takvi mikroorganizmi mogli preživeti na Marsu, dokazano je mnoštvo puta u laboratorijama na Zemlji. Čak i to da su neki mikrobi sa Zemlje sposobni da prežive određeno vreme sasvim izložene otvorenom svemiru na Međunarodnoj svemirskoj stanici ISS.

Pritom nije bila reč samo o pukim bakterijama ili sporama gljiva, nego i vrlo složenim oblicima života, na primer o dugoživcima, sićušnim, ali relativno vrlo složenim životinjicama, spektakularnih sposobnosti preživljavanja.

(Express)

Napišite komentar