„Nemanjići” kao – DorČolci (foto, video)

Serija o slavnoj srpskoj dinastiji u produkciji Javnog servisa, kao najskuplji produkcijski projekat u istoriji srpske televizije, nailazi na oprečne reakcije istoričara.

Ka­da uči­telj mla­dom Rast­ku Ne­ma­nji­ću po­ru­ču­je da ko­nač­no „ski­ne mrak”, sva­ka­ko ne mi­sli da ode do of­tal­mo­lo­ga i ski­ne ka­ta­rak­tu.

Uči­te­lje­vo upor­no in­si­sti­ra­nje mla­dom prin­cu da „pri­čvr­lji ne­što” do­li­ko­va­lo bi mo­žda ka­fan­skom je­zi­ku ovog vre­me­na, ali je te­ško po­ve­ro­va­ti da su se ta­kve pro­vo­da­džij­ske pre­po­ru­ke iz­go­va­ra­le kra­jem 12. ve­ka.

Du­go­na­ja­vlji­va­no emi­to­va­nje se­ri­je „Ne­ma­nji­ći” u pro­duk­ci­ji Jav­nog ser­vi­sa, kao naj­sku­plji pro­duk­cij­ski pro­je­kat u isto­ri­ji srp­ske te­le­vi­zi­je, na­i­la­zi na opreč­ne re­ak­ci­je gle­da­la­ca, ko­je su kul­mi­ni­ra­le sce­nom Rast­ko­vog ula­ska u mo­na­ški svet. Iza nje­ga, u ka­dru je fre­ska Sve­tog Sa­ve! Da­kle, naj­ve­ći srp­ski sve­ti­telj, osli­kan na zi­du ma­na­sti­ra, po­sma­tra sa­mog se­be u ra­noj mla­do­sti.

Ma da li se to Rastko upravo zamonašio u Sv. Savu pored freske — Sv. Save na zidu? #nemanjici pic.twitter.com/Kg52Bjs3a1

— Alesandro Simić (@slonoxy) February 25, 2018

Pa­žlji­ve i ma­hom ma­li­ci­o­zne kri­ti­ča­re se­ri­je ne bi iz­ne­na­di­lo da u ne­kom od na­red­nih na­sta­va­ka Sa­va na­ru­či – Ka­ra­đor­đe­vu šnic­lu.

Po­sle pri­ka­zi­va­nja pi­lot-epi­zo­de se­ri­je „Ne­ma­nji­ći” od­mah su na­sta­le oštre po­le­mi­ke u jav­no­sti, od onih da je pi­sa­nim uvo­dom tre­ba­lo gle­da­o­ci­ma pri­bli­ži­ti epo­hu o ko­joj je reč, do pri­med­bi sce­na­ri­sti­ma Gor­da­nu Mi­hi­ću i re­di­te­lju Mar­ku Ma­rin­ko­vi­ću zbog lo­še glu­me, od­su­stva dra­ma­tur­gi­je i upo­tre­be slen­ga ko­jim pri­pad­ni­ci slav­ne srp­ske di­na­sti­je po­ne­kad vi­še pod­se­ća­ju na – Dor­ćol­ce.

Kri­ti­ča­ri već pred­vi­đa­ju du­ho­vi­te na­stav­ke di­ja­lo­ga Ste­fa­na Ne­ma­nje i nje­go­ve ver­ne lju­be, u ko­ji­ma mu ona oda­je stra­šnu taj­nu: da su si­no­vi Vu­kan i Ste­fan ne­to­le­rant­ni na glu­ten. Ali, ako su Ste­fan Ne­ma­nja i Fri­drih Bar­ba­ro­sa raz­go­va­ra­li o no­vom svet­skom po­ret­ku bez pre­vo­di­o­ca, jer ne­mač­ki car u se­ri­ja­lu go­vo­ri srp­ski da­le­ko bo­lje od NjKV Alek­san­dra Dru­gog Ka­ra­đor­đe­vi­ća da­na­šnjeg, mo­žda nas tek če­ka­ju za­ni­mlji­vi sce­na­ri­stič­ki i re­di­telj­ski eks­pe­ri­men­ti.

Da li su kri­ti­ča­ri ipak ne­pra­ved­ni jer su oče­ki­va­li da će slo­že­ni i ču­de­sni ži­vo­ti jed­ne od naj­va­žni­jih evrop­skih di­na­sti­ja sred­njeg ve­ka pre­va­zi­ći opi­se mo­ći, za­ple­ta i splet­ki iz se­ri­je svet­skog do­me­ta ka­kva je, re­ci­mo, „Igra pre­sto­la”? Mo­žda će tek po­sle za­vr­šet­ka se­ri­je i isto­rij­ske dis­tan­ce „Ne­ma­nji­ći” ipak bi­ti am­ne­sti­ra­ni, kao što je to slu­čaj s isme­va­nim fil­mom „Boj na Ko­so­vu” Zdrav­ka Šo­tre, ko­ji po­sled­njih ne­de­lja, upra­vo za­hva­lju­ju­ći ak­tu­el­nom se­ri­ja­lu, do­bi­ja za­ka­sne­la pri­zna­nja.

Ni ve­ći­na isto­ri­ča­ra ne gle­da bla­go­na­klo­no na „Ne­ma­nji­će”. Iako su re­dov­no is­pred te­le­vi­zo­ra, če­sto su i oštri­ji od TV kri­ti­ča­ra ili tvi­te­ra­ša.

Pro­fe­sor Ode­lje­nja za isto­ri­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du dr Đor­đe Bu­ba­lo ka­že da pr­vi i naj­ja­či ru­žan uti­sak osta­vlja je­zik ko­jim glum­ci ko­mu­ni­ci­ra­ju tu­ma­če­ći lič­no­sti sred­njo­ve­kov­ne epo­he.

– Re­klo bi se da je sce­na­ri­sta sta­vlja­njem da­na­šnjeg grad­skog go­vo­ra u usta lju­di­ma ko­ji su ži­ve­li pre osam ve­ko­va že­leo da i njih i nji­ho­vo do­ba pri­bli­ži na­šem vre­me­nu, da ih uči­ni ljud­ski­jim, obič­ni­jim, a efe­kat je bio upra­vo su­pro­tan. On ih je uda­ljio i uči­nio ne­is­to­rij­skim, bez trun­ke auten­tič­no­sti. Ta­ko smo, i po­red pri­vid­no isto­rij­ske sce­no­gra­fi­je, do­bi­li ne­is­to­rij­ske lič­no­sti, iz­me­šte­ne iz svog vre­me­na, za­pra­vo sku­pi­nu na­ših sa­vre­me­ni­ka, čud­no ode­ve­nih, bez­volj­nih i na­mr­go­đe­nih, ko­ji go­vo­re be­smi­slen tekst i kre­ve­lje se pred ka­me­ra­ma, a ni­su ni za­bav­ni – tvr­di Bu­ba­lo.

On se sla­že da ne mo­že­mo oče­ki­va­ti da sce­na­ri­sta rop­ski sle­di pri­po­ve­da­nje Ne­ma­nji­nih bi­o­gra­fa i sa­vre­me­ni­ka, kao što tvr­di da ne tre­ba za­mi­šlja­ti Ne­ma­nji­će kao mit­ske ju­na­ke ko­ji ne do­di­ru­ju ze­mlju. Me­đu­tim, uka­zu­je on, o epo­hi Ne­ma­nji­ća sa­ču­va­lo se do­volj­no sve­do­čan­sta­va da je bi­lo mo­gu­će pre­ne­ti duh to­ga vre­me­na, obi­ča­je, na­vi­ke lju­di, nji­ho­ve pred­sta­ve o se­bi i sve­tu u ko­jem ži­ve.

– Su­sre­ti Ne­ma­nje s vi­zan­tij­skim ca­rem de­lu­ju go­to­vo gro­tesk­no („Je­si l’ ti, ca­re, nor­ma­lan?!”). Isti je uti­sak i o Ne­ma­nji­nom raz­go­vo­ru s ca­rem Fri­dri­hom Bar­ba­ro­som. Ne­u­ku­sna su op­se­siv­na na­sto­ja­nja Rast­ko­vog dvor­skog i po­ro­dič­nog okru­že­nja da mu na­đe žen­sko če­lja­de. Kao da je ne­ko s pred­u­mi­šlja­jem i otvo­re­no iz­vrg­nuo ru­glu sjaj­no do­ba na­še isto­ri­je, o ko­jem će se, po­sle ova­kve se­ri­je, su­ma po­gre­šnih zna­nja i pred­sta­va sa­mo umno­ži­ti – kon­sta­tu­je Bu­ba­lo.

I pro­fe­sor dr Ra­di­voj Ra­dić s Ka­te­dre za isto­ri­ju Vi­zan­ti­je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du oce­nju­je da je, na­ža­lost, se­ri­ja raz­o­ča­ra­va­ju­ća, ura­đe­na po­vr­šno i na br­zu ru­ku, s mno­štvom ha­o­tič­nih im­pro­vi­za­ci­ja, na osno­vu sce­na­ri­ja ko­ji je pli­tak i s mno­go či­nje­nič­nih gre­ša­ka.

– Jed­na od njih je, na pri­mer, da je vi­zan­tij­ski car Ma­noj­lo Pr­vi Kom­nin pri­ka­zan kao jek­ti­ča­vi ke­pec, a isto­rij­ski po­da­ci ne­sum­nji­vo go­vo­re da je bio ogro­man ra­stom, ve­li­ki rat­nik bez ma­ne i stra­ha, uče­snik vi­te­ških tur­ni­ra. Na sa­mr­ti (1180), ka­da je tra­žio da bu­de za­mo­na­šen, sve man­ti­je ko­je su na­šli na dvo­ru je­dva su mu do­se­za­le do ko­le­na. Uz to, on je ro­đen 1118. go­di­ne, pet go­di­na je mla­đi od Ne­ma­nje (1113), a u se­ri­ji je dru­ga­či­je. Ne­mač­ki car Fri­drih Bar­ba­ro­sa je od Ne­ma­nje mla­đi 12 go­di­na, a u se­ri­ji je go­to­vo obrat­no. Ne­ma­nju, ko­ji je u Ca­ri­grad kao za­ro­blje­nik do­ve­den 1172. go­di­ne, vi­zan­tij­ski pi­sci opi­su­ju kao „ple­ća­tog star­ca”, a isti Ne­ma­nja, po­sle 17 go­di­na, na sa­stan­ku s Bar­ba­ro­som u Ni­šu (1189) ne­ma ni­jed­nu se­du. Sve su to či­nje­ni­ce ko­je su mo­gle la­ko da se pro­ve­re. U vre­me ka­da je kre­tao na Sve­tu Go­ru i bio u uz­ra­stu od še­sna­est ili se­dam­na­est go­di­na, Sa­va je pred­sta­vljen vr­lo po­jed­no­sta­vlje­no, kao smu­še­ni ver­ski za­ne­se­njak či­ja se po­bo­žnost i na­klo­nost pre­ma mo­na­škom ži­vo­tu svo­de na sim­pli­fi­ko­va­ne sin­tag­me kao što su „Bog je lju­bav, lju­bav je Bog” – is­ti­če pro­fe­sor Ra­dić.

On ka­že da se ogra­ni­čio sa­mo na ne­ke od gru­bih gre­ša­ka u isto­rij­skim či­nje­ni­ca­ma, ali, kao i dru­gi, ni­je mo­gao da ne pri­me­ti ne­do­pu­sti­ve pro­pu­ste u di­ja­lo­zi­ma, po­jed­no­sta­vlje­ne i ni­ma­lo iz­ni­jan­si­ra­ne li­ko­ve, na­lik na pla­ka­te, kao i me­đu­dr­žav­ne raz­go­vo­re vla­da­ra u ko­ji­ma ne­ma ni­šta od uobi­ča­je­ne ce­re­mo­ni­jal­ne uko­če­no­sti sred­njeg ve­ka.

Zvu­či ap­surd­no, ali te­le­vi­zij­ska sa­ga o ve­li­čan­stve­noj i ta­jan­stve­noj epo­he na­še isto­ri­je ipak je us­pe­la. Mo­žda ni­jed­nu se­ri­ju u isto­ri­ji te­le­vi­zi­je ni­je pra­ti­lo to­li­ko kon­tro­ver­zi, kri­ti­ka i opreč­nih mi­šlje­nja. Za ve­li­ku gle­da­nost – vi­še ne­go do­volj­no.

Sa­če­kaj­mo kraj

Mi­loš Ko­vić, van­red­ni pro­fe­sor na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, na Ode­lje­nju za isto­ri­ju, ima dru­ga­či­je mi­šlje­nje. Za nje­ga, ova se­ri­ja iz­gle­da sve bo­lje u sva­koj na­red­noj epi­zo­di.

– Ono što je te­ško po­pra­vi­ti je­su, po mom mi­šlje­nju, sla­bi di­ja­lo­zi i sla­ba glu­ma, uz ča­sne iz­u­zet­ke. Ali za sva­ku po­hva­lu je či­nje­ni­ca da smo ko­nač­no do­bi­li se­ri­ju o Ne­ma­nji­ći­ma. Mo­že­mo da ima­mo sto­ti­ne pri­med­bi, ali bi tre­ba­lo da sa­če­ka­mo da po­gle­da­mo ce­lu se­ri­ju. Ovom se­ri­jom se ipak is­pra­vlja sra­mo­ta da ni­smo ima­li ni­je­dan film, ni­jed­nu se­ri­ju o naj­va­žni­joj te­mi na­ci­o­nal­ne isto­ri­je. Jer iden­ti­tet Sr­ba se za­sni­va na se­ća­nju na Sve­tog Sa­vu, Sve­tog Si­me­o­na i osta­le Ne­ma­nji­će – oce­nju­je Ko­vić.

(Aleksandar Apostolovski, „Politika“)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.