Od zvona do boce

Tajanstveni svet vodenih dubina zanimao je ljude od davnina. Prvi ronioci ostajali su pod vodom samo onoliko koliko su mogli da zadrže dah. Prvo pisano svedočanstvo o tehnikama ronjenja ostavio je Aristotel, opisujući kako su vojnici Aleksandra Velikog 332. godine pre naše ere čistili dno luke Tir, koristeći primitivno ronilačko zvono, napravljeno od običnog drvenog bureta koje su stavljali na glavu. Ispod prevrnutog bureta ostajao je vazdušni džep, koji im je dozvoljavao da dišu pod vodom.
Prvo pravo ronilačko zvono konstruisao je Giljermo de Loreno 1535. godine. Nemački pronalazač Franc Kesler napravio je 1616. godine veliko zvono koje je dopiralo sve do članaka ronilaca, praveći veći vazdušni džep i snižavajući nivo vode, koja je istraživaču dubina sada dopirala „samo“ do kolena.
Nekoliko decenija kasnije, 1691. godine, engleski astronom Edmond Halej je usavršio izgled ronilačkog zvona i dosetio se kako da omogući roniocima duži boravak pod vodom: ronilac se spuštao u dubinu pokriven drvenom konstrukcijom koja je imala i prozorčiće, kako bi mu svetlost s površine omogućila bolju vidljivost. Ispod ruba zvona bilo je pričvršćeno kožno crevo, kroz koje je do ronioca stizao vazduh smešten u velikim buradima s tegovima koja su zajedno s njim spuštana u vodu. Zahvaljujući tome, Halej i njegovi pomoćnici ostajali su i po 90 minuta pod vodom.
Preteče ronilačke opreme kakvu danas poznajemo pojavile su se početkom 19. veka. August Zibe je 1819. godine napravio prvo ronilačko odelo, koje se sastojalo od bakarnog šlema s prozorčićima i platnenog kostima, koji je kasnije zamenjen gumenom odećom. Ronilac je dobijao vazduh kroz dugačko crevo, a pošto odelo nije bilo od vodootpornog materijala, voda mu je dopirala do brade. Oko grudi su mu bili okačeni tegovi kako ne bi isplivao na površinu. Zibe je ovoj opremi kasnije dodao i ventil koji je kontrolisao udisanje vazduha kroz cev i novu cev, koja je roniocu omogućavala komunikaciju s pomoćnicima na površini.
Pola veka kasnije Francuzi Benoa Rukijero i Ogist Deneru usavršili su Zibeove pronalaske i opremi dodali čeličnu bocu s vazduhom, zahvaljujući kojoj je ronilac nakratko mogao da se odvoji od creva koje mu je dopremalo vazduh. Ova inovacija nije donela veći uspeh, a jedan od uzroka bio je i taj što je celokupna oprema težila čak 85 kg.
Tridesetih godina 20. veka Gaj Gilpatrik je patentirao naočare za ronjenje s gumenim okvirom, a Luj de Korlije peraja. Revoluciju su donela istraživanja Žak-Iva Kustoa i Emila Ganjana – godine 1943. napravili su regulator koji je roniocima omogućio da bez po muke udišu vazduh smešten u bocama pod visokim pritiskom. Zahvaljujući njihovom pronalasku, nazvanom „vodena pluća“, potpuno su zaboravljene duge cevi i teška oprema, a ronjenje je postalo razonoda ljudi širom planete.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.