U trendu

Pisma koja su promenila svet: Kako je Tito zauvek ućutkao Staljina

Pred kim je Staljin „padao na kolena“, kako ga je Tito zauvek ućutkao, šta je Gandi pisao Hitleru, u kakvim je patnjama bio Mikelanđelo dok je oslikavao Sikstinsku kapelu — neke su od stotinu tajni koje nam otkriva britanski istoričar Sajmon Sibag Montefjore u knjizi „Pisma koja su promenila svet“, koju je nedavno objavila „Laguna“.

Od izjava ljubavi do objava rata
Pisma su književni protivotrov prolaznosti života i mušičavoj nestalnosti interneta, kaže Sajmon Sibag Montefjore u uvodu ove knjige i podseća nas na to da je Gete pisma smatrao „najznačajnijim spomenikom koji čovek može da ostavi za sobom“.
U knjizi „Pisma koja su promenila svet“ autor nam predstavlja prepisku istaknutih ličnosti iz naše prošlosti, od državnika i političara, do umetnika, pisaca, slikara i kompozitora, svedočeći o prelomnim trenucima u prošlosti naše civilizacije.

Izbor obuhvata pisma iz svih krajeva sveta, pisana od drevnih vremena do danas, zabeležena na glinenim tablicama, papirusu, pergamentu i hartiji. U njima čitamo izjave ljubavi i prijateljstva, razmišljanja o životu i smrti, svedočanstva o stvaralačkim mukama, ali i objave rata.

Autori ovih pisama su vladari poput Katarine Velike, Josifa Staljina, Adolfa Hitlera, Tomasa Džefersona, umetnici, pisci i kompozitori kao što su Pablo Pikaso, Mikelanđelo Buonaroti, Volfgang Amadeus Mocart, Aleksandar Puškin, Onore de Balzak, Anton Čehov i mnogi drugi.

Autoritet među istoričarima i odličan poznavalac ruske kulture
Sajmon Sibag Montefjore je doktorirao na istoriji Srednje Evrope i specijalista je za rusku istoriju. Veliki je poštovalac ruske kulture, kao i ruskog društva, te je rado viđen gost brojnih ruskih univerziteta. Otuda zbirka pisama koju je priredio obiluje prepiskom ličnosti koje su obeležile rusku istoriju i kulturu.
„Autor je mnogo vremena proveo po ruskim arhivima. On je specijalista da pronađe dokumenta. Ako neki dokument postoji u Rusiji, on će ga naći i u tome je uspešan do te mere da se i njegove kolege istoričari oslanjaju na njegova istraživanja kao na nešto što je provereno, potvrđeno i utemeljeno“, kaže u razgovoru za Sputnjik prevodilac Montefjoreovih dela na srpski jezik Nenad Dropulić.

Autor je, kako navodi naš sagovornik, vrlo pažljivo odabrao i ličnosti koje su uvrštene u ovu knjigu, ali i njihova pisma koja svedoče o važnim trenucima u istoriji.

Među njima su čuveno pismo Emila Zole predsedniku Francuske Feliksu Foru povodom slučaja Drajfus, poznato pod naslovom „Optužujem!“, pismo Adolfa Hitlera Benitu Musoliniju uoči pokretanja nacističke invazije na Sovjetski Savez, ljubavna prepiska Katarine Velike i kneza Potemkina, pismo Kristifora Kolumba španskim vladarima Izabeli i Ferdinandu o otkriću Amerike i mnoga druga.

Potresno pismo zarobljenice u koncentracionom logoru
Prema rečima Nenada Dropulića, jedan od najpotresnijih dokumenata u ovoj knjizi je, nesumnjivo, pismo koje je jedna Jevrejka 1944. godine uputila mužu neposredno pred smrt. Reč je o Vilmi Grinvald, koja je s mužem i dvojicom sinova deportovana u Aušvic.

Tokom odabira logoraša zloglasni esesovski lekar Jozef Mengele je jednog od sinova, hromog Džona, poslao u grupu osuđenih na smrt u gasnoj komori, a majka je odlučila da ga prati. Otac i drugi sin su odvedeni u radni deo logora.

„Muž i taj drugi sin su preživeli. Ona je bukvalno gledajući smrti u oči, za svega nekoliko minuta, uspela da napiše kratku poruku mužu i da je utisne u šaku jednom stražaru koji ju je nekim čudom predao onome kome treba. To pismo se čuva u Muzeju sećanja na Holokaust u SAD. Koliko je poznato, ne postoji sličan dokument na svetu“, kaže Nenad Dropulić.

U ovom potresnom pismu Vilma Grinvald piše mužu da zajedno sa sinom „čeka tamu“: „Zloglasni kamioni već su ovde i čekamo da počne. (…) Pazi na našeg zlatnog dečka i nemoj suviše da ga razmaziš ljubavlju. Obojica budite zdravi, mili moji (…)“.

Mala diktatorka koja je Staljina bacala na kolena
Jedno od pisama koje nam otkriva mnogo više nego što bi se dalo pretpostaviti na osnovu njegove kratke sadržine jeste pismo Svetlane Staljine ocu, velikom diktatoru, u kojem mu, imitirajući ga, izdaje razne detinje naredbe, poput zahteva da ukine domaće zadatke u svim osnovnim školama u Sovjetskom Savezu.

Staljin joj na ta pisma odgovara uz mnogo ljubavi i šarma, uživljavajući se u ulogu njenog „malog sekretara“.
„Svetlana je bila ’hazjajka‘ (gazdarica) u kući, Staljinova ljubimica. Staljin ju je potpuno razmazio, što vidimo i iz njenog kasnijeg života, prepunog skandala. Staljin je kao brižni otac prihvatao tu igru u kojoj mu ona izdaje komande, a on ih sluša. Sve je to vrlo simpatično na nivou porodične priče, ali kada pogledamo širu sliku i setimo se ko su ti ljudi, onda nas obuzme jeza“, kaže Nenad Dropulić.

Tito Staljinu: Prestani da mi šalješ ubice…
Sajmon Sibag Montefjore u knjizi navodi da mu je jedno od omiljenih pisama kratka poruka koju je Josip Broz uputio Josifu Staljinu nakon nekoliko neuspešnih pokušaja sovjetskog vođe da organizuje atentat na njega.

„Prestani da šalješ ljude da me ubiju, već smo uhvatili petoricu, od čega jednog s bombom, i jednog s puškom. Ako ne prestaneš da šalješ ubice, ja ću poslati jednog vrlo brzog u Moskvu i sigurno neću morati da šaljem drugog“, napisao je Tito Staljinu.

Dugo se verovalo da je ta poruka mit i da pismo ne postoji, ali je Montefjore uspeo da ga pronađe.

„Montefjore je u jednom intervjuu rekao da je pronašao taj dokument u Staljinovom ličnom sefu i tek mnogo godina kasnije je on predat državnim arhivima. Tito i Staljin su imali vrlo specifičan odnos. Staljin je uvek govorio da je Tito njegov najbolji učenik, a Broz je jedini preživeo komunističke čistke ’36. i ’37. u Moskvi. Verovatno nikad nećemo saznati čitavu istinu, ali je ta priča zanimljiva, golicava i gotovo filmski zavodljiva“, navodi Nenad Dropulić.

Gandijevo pismo Hitleru: Bacanje bisera pred svinje
Jedno od najdirljivijih pisama koje, nažalost, nije promenilo svet, odnosno nije uspelo da spreči tragediju koja se dogodila tokom Drugog svetskog rata, jeste pismo Mahatme Gandija nacističkom vođi Adolfu Hitleru, poslato 24. decembra 1940. godine.

Gandi se obraća Hitleru kao „dragom prijatelju“, ali objašnjava da mu je prijatelj zato što nema neprijatelje: „Protekle trideset i tri godine radio sam na tome da steknem prijateljstvo celokupnog čovečanstva sprijateljujući se s ljudima bez obzira na njihovu rasu, boju i veru.“

Gandi piše da se njegov narod odupire britanskom imperijalizmu ništa manje nego nacizmu, navodeći da je razlika između ta dva zla samo u nijansama.

„Petinu ljudskog roda britanska čizma je zgazila na nedopustive načine. Naš otpor tome ne znači da želimo da naškodimo britanskom narodu. Mi želimo da ga preobrazimo, a ne da ga porazimo na bojnom polju. (…) U nenasilnom otporu pronašli smo silu koja je, ako je dobro organizovana, nesumnjivo ravna združenim najnasilnijim silama na svetu“, piše veličanstveni Gandi.

Indijski vođa upozorava Hitlera da neće ostaviti svom narodu baštinu kojom će se ponositi i poziva ga, u ime čovečanstva, da obustavi rat. Ipak, Hitler mu na to pismo nikada nije odgovorio.

„Gandi je bio izuzetno duboka ličnost za razliku od Adolfa Hitlera, jednog plitkog i opsednutog čoveka. Nacistički vođa verovatno nije ni mogao da razume koliko je duboka poruka Gandija u tom pismu i koliko je ono dokument snage volje, jasnoće vizije, čiste ideje i skrivene snage koja će tu ideju da ostvari. Posle dugo, dugo godina Gandi je doživeo ono za šta se borio čitavog života“, napominje Nenad Dropulić.

Remek-delo nastalo u bolu i patnji
Veličanstvene freske u Sikstinskoj kapeli već vekovima oduzimaju dah svima koji dođu u Vatikan i zagledaju se u tavanicu. Monumentalno remek-delo renesansnog genija Mikelanđela Buonarotija nastalo je, međutim, u velikim mukama, jer umetnik koji ga je stvorio, nije želeo da slika.

„S moje četke, stalno iznad mene, kaplje boja pa lice kao da mi je išarano ptičjim izmetom! Bedra mi se zarivaju u stomak. Zadnjica mi jedva čuva ravnotežu, pokreti su mi slepi i nasumični, koža visi s mene, kičma mi se grči od savijanja, napet sam kao sirijski luk“, pisao je Mikelanđelo jednom svom prijatelju.

Renesansni majstor je, podseća Nenad Dropulić, celog života želeo da vaja, nije sebe smatrao slikarom i potpisivao se kao vajar.

„Zadatak oslikavanja Sikstinske kapele je prihvatio samo zato da bi na kraju dobio dovoljno mermera da može da kleše ono što želi, što je prilično tužno. Italija u kojoj je živeo je bila puna mecena, ljubitelja i istinskih poznavalaca umetnosti, koji su vrlo rano procenili njegovu vrednost i šta on sve može. Bio je relativno mlad kad je oslikavao Sikstinsku kapelu, a poživeo je veoma dugo. U svom pismu izražava želju da ga samo puste na miru da kleše kamen. Ipak, čudesno je to što je protiv svoje volje, zapravo, ostavio remek-delo“, zaključuje Nenad Dropulić.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar