U trendu

Ponoćna seansa

Traženje posla predstavlja karijeru za sebe. Treba napisati odgovarajuće molbe, prikupiti potrebna dokumenta, nalaziti oglase za radna mesta na čije adrese ćete slati te molbe. Sledi i ono najzanimljivije u svemu tome: odlazak na razgovor i na kraju dobijanje posla, ili sve to iz početka. Priča koja sledi ima sve te elemente, manje-više. Da li je neuobičajena ili svakodnevna današnja pojava – procenite sami.

Nećemo se ipak zadržavati na onim dosadnijim delovima, to jest slanju molbe i dokumenata. Razgovor za posao biće ovde u centru pažnje. Znači, naš mladi i sposobni kandidat pozvan je u jednu firmu na intervju. Ništa tu ne bi bilo začuđujuće i privlačilo toliku pažnju da taj razgovor nije zakazan za osam sati uveče. Znamo, odmah se pitate koji je to posao u pitanju kada se razgovor zakazuje noću i gde li se to održava. Odgovor je sledeći: naš kandidat je, eto, igrom slučaja, zapao u poslednju grupu pozvanih, kojoj je sastanak zakazan za osam sati. Naravno, sve se održava u prostorijama ugledne firme.

Idemo dalje. Dolazi naš kandidat nešto ranije na zakazanu adresu, jer mu je to rekla sekretarica, u slučaju bržeg prozivanja. Tako se našao na prijavnici već oko pola osam u nadi da će tako i što pre završiti. Međutim, tu se prešao – obezbeđenje ne dozvoljava da se popne na naznačeni sprat, već treba da dole u hodniku sačeka svoje vreme. Tako vreme sporo prolazi, pristiže još kandidata i nikoga ne zovu. Kada je veliki sat u prostoriji otkucao osam puta, bio je to verovatno tajni znak da se kandidati propuste do kancelarije na drugom spratu, a tamo – opet čekanje. Prođe 20.30, 21.00, 21.30, 22.00, 22.30… Po hodnicima nigde nema žive duše, čak su i čistačice već davno otišle. Možda su i zaboravili na ljude koji čekaju.

Naš kandidat zamalo što nije zaspao u fotelji – kad se odnekud pojavi neki čovek koji ga odvede kroz hodnike do kancelarije – kao u Kafkinim romanima. Činilo mu se da je u pitanju neka velika konspiracija, kao da stupa u masonski red, a ne da čeka na razgovor za zaposlenje. Kandidat pokuca uljudno na vrata, a unutra – njih deset: komisija, zajedno sa direktorom dotičnog preduzeća, naravno. Kandidat naglasi: „Dobro veče“, i sedne. Onda je počela paljba. Ispričao je on svoj već dobro uvežban tekst, gde je i šta radio do sada, ali svaki član komisije imao je ponešto da ga pita, a i direktor je uletao sa svojim pitanjima.

Direktor sedi u čelu stola, klati se na stolici, pije svoj peti kapućino, duva u praznu slamčicu i pita kandidata: „Jeste vi umorni? Izgledate mi umorno.“ Kandidat odgovori potvrdno uz ozbiljan izraz lica, preskočivši činjenicu da je skoro već 23 časa i koliko čeka. Čak htede da ga pita ima li on sat uopšte, ali preskoči i to. Gomila pitanja se ređala, a direktor je na svaki odgovor imao neki svoj propratni komentar. Sve se uskoro brzo završilo uz direktorovo obećanje da će odgovor brzo stići. Pri tom je i sat otkucao ponoć. Odgovor je i stigao, mesec dana kasnije – negativan.

Napišite komentar