Porodični grb potvrđuje Šekspirov identitet

O tome ko je Šekspir tačno bio, ko se zaista krije iza literarnog genija čiji tekstovi ne prestaju da inspirišu književne kritičare, dramaturge, glumce, pisano je mnogo, svi se sećaju i filma „Anonimus” koji ja baštinio tu temu.

Jednu od mnogih tačaka na i stavila je dr Heder Vulf, paleograf, specijalizovana za elizabetansku eru, koja je prošle godine došla do zanimljivog otkrića.

Ono, kako piše „Gardijan”, ne samo da je transformisalo njenu karijeru već je upotpunilo slagalicu Šekspirove biografije – iza njegovog imena ne krije se niko drugi do baš čovek tog imena, koji je ujedno bio i pisac.

U svom istraživanju, koje je podrazumevalo čak i DNK analizu fragmenata kože i kose, skrivenih na poleđinama i u pukotinama knjiga iz 17. veka, Vulfova se, kao i mnogi pre nje, susrela sa činjenicom da iza jednog od najvećih stvaralaca nije ostalo nijedno pismo, rukopis ili dnevnička zabeleška, koju možemo definitivno njemu pripisati, osim poznatog kontroverznog testamenta.

Veo misterije, stoga, postoji već skoro četiri veka nakon njegove smrti, a pre nego što je junakinja ove priče stupila na scenu, naučnici su mogli da zaključe da je čovek poznat kao Šekspir rođen u Stratfordu 1564, da je reč o glumcu čije je ime bilo odštampano na kolekciji njegovih tekstova, objavljenoj 1623, da je bio oženjen sa En Hetavej, i da je preminuo 1616, prema legendi, na dan svog rođendana.

Pored toga, Mark Tven, Čarli Čaplin i Sigmund Frojd sugerisali su da se iza Šekspira kriju već ostvareni autori: Edvard de Ver (erl od Oksforda iz 17. veka, o čemu govori već pomenuti film „Anonimus”), ser Frensis Bekon i Kristofer Marlou.

Kopajući po arhivama, Heder Vulf je naišla na primerak grba koji je dodeljen 1596. Šekspirovom ocu Džonu, provincijalnom trgovcu, čija je ambicija da se uzdigne na socijalnoj lestvici i prevaziđe svoje poreklo bila poznata.

Tu je ambiciju od njega, izgleda, nasledio i njegov sin, koji je 1601, nakon smrti oca, namerio da ponovo aplicira za porodični grb. Kupovao je, istovremeno, imanja širom Stratforda, pokušavajući da izgradi reputaciju „gospodina” više klase.

Interesovanje za grb dovelo je Vulfovu, koju su inače interesovali heraldika i elizabetanski običaji, do otkrića koje se krilo u dokumentima posvećenim raspravi između dvojice plemića a oko spiska onih kojima će grb biti dodeljen.

Naime, ispostavilo se, kada se ukrste podaci, da su „Šekspir, gospodin iz Stratforda” i „Šekspir glumac” ista osoba. Drugim rečima, čovek iz Stratforda zaista je ujedno i pisac.

– Sve se poklapa. Inače nisam osoba koja je sklona tome da glasno tvrdi bilo šta. On je svoje nasleđe, porodično pravo na grb, zaista branio nakon očeve smrti, i to ne samo kao posednik zemlje već i kao pisac, o čemu pišu dva plemića kad govore o njemu. Iako su na taj način pokušali da ga omalovaže, nehotice su uticali na mogućnost da time nama, danas, potvrde njegov identitet. Osim toga, sumnjam da je ovo poslednji novi podatak do kojeg će svet doći kada je Šekspir u pitanju – rekla je za Gardijan žena koju mnogi već zovu „arhivskim Šerlokom Holmsom“.

(Milica Dimitrijević, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.