Sto godina od rođenja čuvenog Čkalje: Svi su ga obožavali, a niko nije znao odakle mu taj nadimak
Sigurni smo da ništa nije slučajno, pa tako ni to da se najpoznatiji komičar sa ovih prostora Miodrag Petrović – Čkalja, rodio baš 1. aprila. Svoj nadimak po kom ga je znao svako od Triglava do Đevđelije, zaradio je još u najranijem detinjstvu. Dobio ga je od školskog druga.
„Bio sam tanak kao čaklja, providan. Suvonajv i štrkljast, ali je od čaklja u dobacivanju i zadirkivanju postalo Čkalja“, tako je objasnio poreklo vlastitog nadimka.
Čkalja je glumom počeo da se bavi u gimnaziji, da bi tokom Drugog svetskog rata postao pripadnik Kulturno-prosvetne ekipe partizanske 47. divizije. Posle rata upisuje veterinu u Beogradu gde nastavlja da glumi u kulturno-umetničkom društvu „Ivo Lola Ribar“.
Ubrzo postaje član Dramskog studija Radio Beograda, na kome je emitovana humoristička emisija Veselo veče, odakle počinje njegova popularnost.
Krajem 1950-ih se pojavljuje u ulozi kuvara Jordana u prvoj seriji Televizije Beograd – Servisna stanica, u režiji Radivoja Lole Đukića.
Bio je to početak lepe saradnje koju će dvojica kolega nadalje razvijati, o čemu svedoči i njegova navodna tvrdnja da je pojedine likove pisao posebno za Čkalju, piše danas.rs.
Čkalja i njegove uloge po kojima ih pamtimo
U narednih nekoliko decenija Čkalja će ostaviti neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji prvenstveno ulogama Jovanče Micića u Putu oko sveta, Živadina Jarića Jareta u seriji Kamiondžije i njenom nastavku Kamiondžije opet voze, poljar Lijan u filmu Orlovi rano lete i mnogi drugi.
Za života je, između ostalog, postao laureat Sterijine (1974) i Sedmojulske nagrade (1977), dok je poslednje godine života proveo van kamere i javnosti, u krugu porodice, „kao i svaki penzioner“.
Jedini politički izlet Miodrag Petrović je imao u predizbornoj kampanji 2000. kada je podržao Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), koja je potom smenila s vlasti Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Jugoslavije i Socijalističke partije Srbije (SPS).
Godinu dana pre smrti dobio je i, tada novoustanovljenu, nagradu za životno delo „Car Konstantin“, na Filmskim susretima u Nišu, kada je se u govoru pred publikom zahvalio „šefu samoposluge, komšinici koja mu ostavi mleko ispod tezge i poštaru“.
„Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem koske“, zaključio je.
Preminuo je 20. oktobra 2003, u Beogradu, na Dan njegovog oslobođenja u Drugom svetskom ratu.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.