Tragač za istinom

Utvrđivanje istine problem je koji su ljudi pokušavali da reše vekovima unazad. Metode za otkrivanje da li su nečije tvrdnje istinite ili lažne nikada nisu bile nežne, a vraćanje u daleku prošlost izbacuje na površinu nekadašnje krajnje nehumane i drastične načine utvrđivanja istine – od najstrašnijih mučenja do spaljivanja na lomači.

Pronalazači su praktično od početka naše ere tragali za boljim, efikasnijim i manje bolnim načinom otkrivanja laži i smišljali razne naprave koje su određivale istinitost nečijih izjava. Ipak, prvi uređaj za otkrivanje istine pojavio se tek početkom prošlog veka, tačnije, 1902. godine. Poligrafska mašina koju je tada izmislio Džejms Mekenzi bila je preteča kasnijeg, mnogo pouzdanijeg i efikasnijeg uređaja. Svojim nezgrapnim izgledom Mekenzijev detektor laži već na prvi pogled nije ulivao veliku nadu da može da utvrdi istinu. Ova drvena skalamerija prepuna žica vrlo brzo se pokazala kao nepouzdana, pa se nije mnogo ni koristila.

Džon Larson, student medicine na Kalifornijskom univerzitetu, izumeo je 1921. modernu verziju detektora laži. Tri godine kasnije, ovaj poligraf počeli su zvanično da koriste policajci koji su otkrivali počinioce zločina i drugih krivičnih dela. Od tada do danas uređaj za otkrivanje laži drastično je promenio svoj izgled. Drveni, glomazni aparat zamenio je nov i moderan kompjuterski poligraf, s daleko većim mogućnostima i mnogo većom pouzdanošću.

Ipak, ideja o otkrivanju istine i laži ostala je ista kao i kod Larsonovog uređaja, i ona i danas čini osnovu detektora laži. Kada ispitanik laže, u njegovom organizmu dolazi do stresa koji utiče na promenu psihičkih reakcija. Poligraf funkcioniše na sledeći način: senzori prikačeni na telo ispitanika u toku testiranja prenose svaku reakciju, naročito onu nevidljivu golim okom, kao i sve promene u organizmu, od onih u disanju i krvnom pritisku do izmena u ritmu pulsa.

Sve što se dešava u organizmu prilikom postavljanja pitanja ispitaniku prenosi se na papir posebnim uređajima koji podsećaju na izduženo pero. Kasnije, stručnjak čita i tumači dobijene podatke. Pitanja koja se postavljaju tokom testiranja podeljena su u grupe i postavljaju se tačno utvrđenim redom, a samo ispitivanje obično traje oko dva sata. Na osnovu zapisa koji se danas kompjuterski obrađuju može se utvrditi reakcija, to jest, promena u čovekovom organizmu prilikom postavljanja određenih pitanja koja ukazuju na to da li je izgovorena laž.

Iako se već dugo koristi kao pomoćno sredstvo u policijama širom sveta, detektor laži nije svuda priznat kao zvanični instrument koji se koristi u istrazi.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.