Vita jela zelen bor

Poznato je da je u najvećem broju zemalja jela božićni i novogodišnji ukras. Svaku Novu godinu proslavimo uz jelu, kojoj bi obavezno trebalo sačuvati koren u busenu i vratiti je u prirodu. U rodu jela ima oko 40 vrsta, koje rastu u šumama umerene zone severne polulopte. Neke od jela spadaju u najviše četinare, pa tako američka visoka i planinska jela može da poraste i do 90 metara.

Kod nas raste jedna vrsta jela – abies alba. Ona uspeva uglavnom na većim planinskim masivima, ali i na staništima sa dubokim plodnim zemljištem. U toku leta im je potrebna visoka relativna vlaga. Prvih 15 godina, jela sporo raste, ali zato može da doživi duboku starost, čak i do 500 godina. Izgled ili habitus jele bitno se razlikuje od smrče. Ona ima visoko vitko stablo, glatku sivkastu koru sa granama koje stoje gotovo horizontalno, za razliku od smrče, čije su grane viseće. Razlika je u šišarkama, koje su koncentrisane u gornjoj trećini krošnje i stoje uspravno na granama, poput svećnjaka, za razliku od smrče, gde šišarice vise, koso nadole.

U parkovima i zelenim površinama, kako Evrope, tako i kod nas, ne sade se domaće jele, jer loše podnose gradske uslove, pre svega aerozagađenja u velikim gradovima. Najotpornija na gradske uslove ipak je dugoigličava jela. Ova jela se popularno zove i plava ili srebrna jela. Boja i dužina četina može biti različita. Sivosrebrnaste iglice inače su prijatnog mirisa, kao i pupoljci i seme. Ovo drvo jele je bez smole i ima široku primenu.

U zelenoj simbolici, grančica jele, tise ili masline poklonjena ženskoj osobi znači nežnost, telesnu mekotu, ali i savitljivost i dugovečnost.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.