Genetski modifikovana hrana – za i protiv

O hrani se danas raspravlja žučno i često kao nikada pre; lavinu polemika pokrenula je genetski modifikovana hrana, koju je moguće proizvoditi zahvaljujući brojnim otkrićima iz oblasti biotehnologije, grane nauke koja doživljava procvat na početku XXI veka. „Naoružani“ novostečenim znanjem o DNK, naučnici širom sveta eksperimentišu sa genetskim kodom biljaka i životinja, stvarajući nove vrste i po želji birajući njihove osobine. Doskora nezamisliva stvar se već desila: ukrštanje biljaka i životinja. Iako niko to nije, barem javno, uradio, lako je zamisliti i slične eksperimente sa ljudima, čiji genetski kod bi mogao da bude „obogaćen“ genima biljaka i životinja.
Istraživanja su uglavnom usmerena ka proizvodnji genetski modifikovane hrane, koja u naučnoj javnosti ima podjednaki broj pristalica i protivnika. Razlozi koji idu u prilog proizvodnji ovakve hrane veoma su jasni, ali posledice koje bi takva hrana mogla da izazove nisu ispitane, jer je tako nešto i nemoguće predvideti u laboratorijskim uslovima. Pošto se genetski modifikovane vrste već uzgajaju, može se reći da je eksperiment izašao iz okvira laboratorija, a da prethodno nije jasno utvrđeno koliko daleko eksperiment može da ode, na koji način se kontroliše i kolika će teritorija, pa samim tim i populacija, biti obuhvaćena njime.
Kada je reč o protivnicima genetski modifikovane hrane, kao i onima koji nisu u potpunosti protiv takve ideje, ali zagovaraju vrlo oprezno postupanje, argumeti se odnose na uticaj ovakve hrane na ljudsko zdravlje, što nije ispitano, niti je dokazano da je tako nešto nedvosmisleno bezopasno. Takođe, pominju se i mogući negativni uticaji na prirodno okruženje, promene ekosistema, ali i moralne dileme. Iako zagovornici genetski modifikovane hrane tvrde da opasnost po zdravlje ne postoji i da kod ljudi koji su uzimali takvu hranu nisu uočeni nikakvi zdravstveni problemi, iz suprotnog tabora upozoravaju na to da je prošlo premalo vremena od početka uzgajanja i korišćenja genetski modifikovanih vrsta i da je pravo pitanje kakvi će biti rezultati na duže staze.
Uticaj na prirodno okruženje i ekosisteme je malo bolje istražen, a već sada je moguće reći da je on negativan, jer se ugrožavaju prirodne vrste, koje mogu u potpunosti da nestanu, bilo zbog povećane smrtnosti, bilo zbog prirodnog (spontanog) ukrštanja sa genetski modifikovanim vrstama. Istraživanja u Velikoj Britaniji pokazala su da se smrtnost insekata povećava u okruženju genetski modifikovanih biljnih kultura; primer su pčele koje su se hranile na poljima repice genetski izmenjene tako da proizvodi prirodan insekticid koji ubija gusenice i insekte koji su se hranili larvama koje su rasle na genetski modifikovanim usevima.
Moralne dileme su povezane s odnosom bogatih i siromašnih država i ulogom koju multinacionalne korporacije mogu da odigraju u produbljivanju već postojećeg predubokog jaza. Iako pristalice genetskog inženjeringa tvrde da nove vrste, koje obezbeđuju veće prinose ili daju više mesa, predstavljaju rešenje za problem gladi i siromaštva, malo ko je potpuno uveren u to. Već sada multinacionalne firme u velikoj meri finansiraju i kontrolišu istraživanja, te patentiraju nove vrste. Ono što je do sada bilo zajedničko vlasništvo svih najednom postaje privatni posed bogate manjine, zaštićen patentom od slobodnog korišćenja.
S obzirom na ovakvu tendenciju i logiku krupnog kapitala, čiji je jedini, ili makar najvažniji, imperativ profit, malo je verovatno da će nove vrste biti besplatno ustupljene siromašnim zemljama. Verovatniji je scenario po kome se patentirano seme nudi po visokoj ceni, koju siromašni ne mogu da plate. Nove biljne i životinjske vrste, koje bi mogle da reše problem gladi ili da ga bar znatno umanje, na taj način ostaju van domašaja onih kojima su najpotrebnije, pa takvima preostaje uvoz genetski modifikovane hrane, to jest gotovih proizvoda, koji su rasli i prerađivali se negde drugde; tako siromašne zemlje, već zavisne od dobre volje bogatih, postaju još zavisnije, ovog puta isključivo od privatnih proizvođača hrane, koji ne samo da proizvode hranu već proces kontrolišu u potpunosti patentiranjem gena, semenja, biljnih i životinjskih vrsta i herbicida.
Iako danas postoji izbor između genetski modifikovane i organske hrane, pitanje je da li će takav izbor postojati kada količina useva izmenjenih vrsta dostigne kritičnu tačku koja počinje da znatno ugrožava prirodne biljne i životinjske vrste i da izaziva njihov nestanak. Iako naučnici i zagovornici ideje unutar državnih institucija odbacuju ovakve kritike i strahove, pozivajući se na humanost, moral i dobrobit čovečanstva, brojni politički, ekonomski i vojni skandali, primeri zloupotrebe nauke i negativni efekti globalizacije na siromašne regione nikom ne ulivaju nadu da će genetski modifikovana hrana doneti nove i svetlije perspektive.
O dobrobiti i svetlim perspektivama govore zagovornici biotehnoloških istraživanja u oblasti proizvodnje hrane. Oni ističu da postojeće izmenjene biljne vrste daju i tri puta veće prinose, a da nove životinjske vrste mogu da daju više mesa ili mleka; i ne samo to; kombinovanje gena različitih vrsta rešava i problem regiona gde je klima glavna prepreka za povećanje proizvodnje hrane. Jedan od primera je unošenje gena riba iz hladnih mora koji ih štiti od niskih temperatura u genetski kod krompira, koji na taj način postaje otporan na mraz. Već pomenuti zasadi repice pokazuju da je moguće stvarati biljke koje proizvode enzime kobne po štetočine, pa se na taj način smanjuje ili potpuno ukida potreba za korišćenjem pesticida i insekticida; tako dobijena hrana će, kažu neki naučnici, biti zdravija i od organske hrane, koja, iako proizvedena bez upotrebe zaštitnih sredstava, ipak raste u sredini koja je manje ili više zatrovana.
Kada je reč o zdravlju ljudi, korist može da bude i neposredna, jer je moguće zamisliti i vrste koje proizvode prirodne vakcine ili insulin, kao i vrste koje će biti obogaćene većim sadržajem željenih vitamina i minerala. Braneći genetsko izmenjivanje, pristalice ističu da se takav proces odvija hiljadama godina, od trenutka kada je čovek počeo da pripitomljava životinje i bavi se poljoprivredom. Već 8.000 godina traje proces ukrštanja, koji je za rezultat imao nove vrste koje je čovek upotrebljavao u ishrani. Ipak, ovakva argumentacija ne može da bude prihvaćena; ukrštanje se odvijalo prirodnim putem, a ne u laboratorijskim uslovima, i bez svesnog menjanja genetskog koda. Priroda je bila ta koja je odlučivala koje će vrste da prežive i ona je regulisala krajnji ishod ukrštanja. Igrati se Boga, slažu se mnogi, opasno je, jer su rezultati nepredvidivi.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.