Moje dete nije normalno! Izašlo bi u 11 uveče!

 

Verovale ili ne, ova rečenica se povremeno čuje i u ordinacijama psihologa, kada majke, zabrinute za mentalno zdravlje svog potomka i isprepadane od svega što se njihovom malom i bespomoćnom čedu može desiti noću, dovedu svoje dete na pregled stručnjaka. Dobro, to je preterano, kažete vi; jeste problem kada vaše dete „u ludim godinama“ želi da izađe kasno, ali nismo još do ludnice stigli. Zabranite izlazak i gotova stvar. Neka priča kako ima strogu majku; makar je bezbedno, kod kuće u krevetu, umesto da skita ko zna gde. Tu su i alkohol, droga, momci… Ne, dete je definitivno bezbednije tu, sa vama, nego negde „sa nekima“.

Ipak, da li je to rešenje? Zaključati dete i braniti izlaske? Ili je to samo lakši izlaz – svakako lakše nego da se suočite sa saznanjem da svoje dete, ma koliko ga volele, ne možete zaštititi baš od svega, kao i sa bolnom istinom da će ono jednog dana otići od vas? Razmislite: ako mu branite nešto do čega mu je toliko stalo (a svakom tinejdžeru je stalo do izlazaka), zar ne mislite da će se potruditi da ode od kuće što može ranije i da će vam odnosi biti prilično loši?

Nemojmo odmah biti drastični, kažete. Ipak to radite za njegovo dobro – zašto bi, pobogu, moralo da izađe iz kuće u 11 uveče? U redu, izašlo je u neko normalno vreme, pa se čak do ponoći zadržalo; ako se ne vraća kući samo, to može. Međutim, u 11 tek izaći i vratiti se kad, u četiri ujutro? Bili ste i vi mladi, pa niste izlazili u tako sumanuto vreme! A bili ste društvena osoba, nikakav „vuk samotnjak“ ni štreber bez prijatelja. Odgovor na vaše pitanje je jednostavan: samo treba da pogledate radno vreme klubova u koje bi vaše dete izašlo, u koje svi njegovi prijatelji izlaze. Počinje u deset; pre 11 nikoga u njima nema; nije „kul“ pojaviti se tako rano. Šta vaše dete da radi? Nije ono izmislilo radno vreme klubova, a dok se to vreme trajno ne promeni, proći će mu tinejdžerske godine. Pomislite samo koliko je vaše dete nesrećno dok od prijatelja sluša o super izlascima u kojima ne može da im se pridruži.

Ipak, vi to radite iz brige za njega, a ne zato da biste ga povredili! Problem je što ga ipak povređujete. Šta da radite? Nađite neko srednje rešenje, u kome će detetu biti dopušten izlazak, a vi ćete se osećati malko sigurnije. Pobrinite se da upoznate njegove (njene) prijatelje, da znate s kim će izaći i da se neće vraćati kući samo u sitne sate. Ograničite tu vrstu izlazaka na petak i subotu uveče, da vam dete ne bi bilo neispavano u školi. Ako je tako lakše za dogovaranje i da ni tuđa deca ne bi morala da se vraćaju kući sama, neka nakon izlaska, prespava kod druga ili drugarice ili oni kod njega.

Nažalost, vaše dete (kao ni ma čije dete) ne može biti 100% zaštićeno. Ipak, sa ovakvim merama predostrožnosti, trebalo bi da bude prilično bezbedno.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.