Pravi sneg zatrpao virtuelne igrice

Čuvaaaaaaaaj!“, zagalamio je mali Petar upozoravajući svoje „saborce“ crvenog nosa da se sprema za još jedan spust sankama niz zaleđenu padinu u beogradskom naselju Miljakovac. Prostor po kome se inače šetaju samo razmaženi kućni psi, nakon pada temperatura i prvih pahulja, pretvorio se u sankalište.

Taoci virtuelnih svetova mobilnih telefona i tableta, zarobljenici dečjih soba i igraonica u koje ih smeštaju roditelji, nakon meseci „kućnog pritvora” konačno su se dokopali doze svežeg vazduha.

Deca, koja su nekada bila zaštitni znak gradskih parkova, ređe se viđaju u prirodi od runolista na liticama Alpa. Ljuljaške za koje se nekada čekao red zvrje prazne, ali se zato se u igraonicama traži mesto više, a tržni centri prepuni su dece sive boje lica koja su poslednji put izvedena u park kada su njihove mame na „Instagram” stavljale fotografije radnog naziva „proleće je stiglo u naš grad“.

Čim nauče prve nesigurne korake u parku gegajući se iz maminog u tatino naručje, sadašnja deca sklanjaju se u bezbednost svojih soba i za rođendan najčešće dobijaju video-igricu, tablet ili kompjuter – kako bi uživala u ludorijama neke druge virtuelne dece koja u video-igrici jure zmaja. Ili se identifikovala sa glavnim junacima filmova tipa „Ubistvo motornom testerom u Ulici brestova na petak trinaesti“ i u san otišli spokojni, da porastu u mentalno stabilne osobe spremne da sve vršnjačke sukobe rešavaju sa mirnoćom dalaj-lame.

A onda se desilo čudo – crveni meteoalarm, koji je odrasle uterao u kuće, decu je konačno isterao napolje. Da li na pametnim telefonima ne postoje aplikacije za sankanje ili je deci dosadilo da slušaju ciku i smeh svojih vršnjaka koji se spuštaju sa padine i ne mare za smrznute noseve, mokre rukavice i crvene obraze tek – jedan od poslednjih beogradskih majstora za pravljenje sanki ne skriva zadovoljstvo što je ove zime konačno rasprodao višegodišinje zalihe sanki, talaca globalnog otopljenja.

Iako je igra imperativ detinjstva, ali igra u parku i sa vršnjacima, a ne igra sa notama i francuskim glagolima, naši mališani najveći deo dana provode sedeći, dok se telesne aktivnosti  uglavnom svode na školske časove fizičkog. Rezultati ankete, koja je u okviru programa „Zdravo rastimo“ obuhvatila skoro 3.000 učenika sedmih razreda širom Srbije, pokazali su da se samo petina dece bavi fizičkom aktivnošću u meri koja je preporučljiva za ovaj uzrast, a skoro polovina ispitanih učenika dnevno provodi dva sata, ili više, ispred TV ekrana. Pored toga, trećina sedmaka više od dva sata slobodnog vremena utroši na video-igrice, dok isti procenat dece provede dva, ili više sati na internetu, „Fejsbuku” i drugim društvenim mrežama.

Stručnjaci koji se bave proučavanjem fizičke aktivnosti dece preporučuju svakodnevno jednosatno bavljenje sportom, većina roditelja ne podstiče dečju igru u parku i retko kada izvodi decu napolje, pravdajući se činjenicom da rade do kasno i jednostavno nemaju vremena za šetnju, primećuje psiholog Andrijana Vlačić.

– Zato im je lakše da detetu kupe tablet ili video-igricu, odnosno izvedu dete u igraonicu. Sport zahteva posvećenost i deteta i roditelja i to je razlog zbog kojeg se mali broj dece kontinuirano bavi sportom od ranog detinjstva do kraja puberteta. Sport znači da se dete odvodi i dovodi sa treninga tri puta nedeljno, i kada je hladno i kada je vruće, i kada su roditelj i dete umorni, i kada se neki dečji rođendan „preklapa“ sa terminom treninga. Tu vrstu (samo)discipline ima mali broj roditelja i dece – najveći broj mališana počne da se bavi nekom sportom, pa stane. Ili promeni pet sportova za dve godine. Mislim da novac nije primarni razlog – roditelje jednostavno mrzi da kontinuirano podstiču dete da se bavi sportom – ističe Andrijana Vlačić, koja je u svom master radu istraživala profil ličnosti sportista koji se bave ekstremnim sportovima.

Iako je igra u parku predigra za bavljenje sportom, naša sagovornica konstatuje paradoksalnost roditeljskih objašnjenja da decu ne izvode u park jer tamo – nemaju sa kim da se druže.

„Deca se danas uglavnom druže u igraonicama, a najveći broj obdaništa i škola ima produženi boravak i roditelji se teše da su deca tada u parku ili u školskom dvorištu. Zimi ih ne izvode napolje jer misle da im je hladno i plaše se prehlada, što je neopravdana bojazan jer je dečja telesna temperatura viša nego kod odraslih. Leti ih takođe ne vode, jer strepe od sunčanice i dehidracije. Mislim da su dečaci ti koji imaju nešto veću šansu da se izbore za igru u parku jer oni imaju prirodnu potrebu da se igraju loptom – napominje naša sagovornica.

(Katarina Đorđević, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.