Kad je on u seks-šemi – super, ali ona…
U tradicionalnom, patrijarhalnom okruženju seks-šema (kada se dvoje ljudi nalaze samo radi seksa – u celu stvar nije uključen novac, nego su njih dvoje otkrili da im jedino seks dobro funkcioniše, dok veza ne ide nikako) bila bi, barem javno, nezamisliva. Međutim, kako se naše društvo menja, menja se i pojam društveno prihvatljivog ponašanja.
Još uvek je za većinu prihvatljivo da se muškarac povremeno vidi s nekom ženom samo radi seksa, dok žena, ako se tako ponaša, rizikuje da je nazivaju ružnim imenima. Ipak, i to se menja, i ženi postaje sve više moguće da se u seksu ponaša kao muškarac, a da to ne izaziva pakosne komentare okoline.
Sve to je poznato. Manje je poznato to da, nezavisno od komentara okoline, muškarci i žene imaju, ma koliko to iznenađujuće zvučalo, sličan pristup ovakvom odnosu.
Muškarci o seks-šemi ne razmišljaju nešto puno. Neki je ne prihvataju, jer sa ženom žele nešto više od seksa, a ako to više ne mogu da imaju, onda im ni seks s njom ništa ne znači. Mnogi će ipak prihvatiti takav odnos, naročito ako nemaju partnerku – to je prihvatljiv način „ubijanja vremena“ i opuštanja dok ne nađu osobu s kojom mogu da ostvare i dublju emocionalnu vezu. Takođe, mnogi od njih će pomisliti, kada žena pokaže da je spremna za takav odnos, da ih je ona odabrala jer su odlični ljubavnici.
Oni muškarci koji su skloniji razmišljanju svesni su toga da ih žena, kada ih bira za seks-šemu, ne bira zato što su nenadmašni ljubavnici – bira ih zato što je njoj seks s njima dobar i zato što trenutno ne može da nađe ništa bolje (slično kao što i on ulazi u takav odnos jer u tom trenutku ne uspeva da nađe partnerku za nešto bolje); ništa što će je emotivno ispuniti. U tih nekoliko sati ispunjenih seksom ona će se, kao i oni, osećati manje usamljeno. Kao i njima, i njoj će tako lakše proći vreme dok ne nađe onu pravu osobu s kojom može da ima kompletnu vezu. Jedino što se tu razlikuje jeste to što su žene sklonije nego muškarci da se ponadaju da i iz te seks-šeme može ispasti nešto više, da se može, nekim čudom, pokazati da je osoba s kojom su potražile malo utehe zapravo „onaj pravi“.
Ovakav odnos je, na neki način, tužan – zapravo, deljenje tuge što životi nisu bolji, što u njima nema one jedne značajne, najznačajnije osobe. On je priznavanje poraza – bar u tom trenutku – u pokušaju da se nađe nešto bolje i međusobno tešenje zbog toga. Zbog toga, ovakav odnos nipošto nije za osudu. On je tu da posluži – dok se ne nađe nešto bolje.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.