Deca i mobilni
Sve je češća pojava da roditelji svojoj deci kupe mobilni telefon; nije više retko da deca uzrasta mlađih razreda osnovne škole stalno nose mobilni. Deca se tome raduju: pošto većina njihovih vršnjaka ima mobilni, osećala bi se izdvojeno da ga ona nemaju. Pored toga, mobilni ume da bude prilično zabavna igračkica. Nekada roditelji detetu kupe mobilni na insistiranje samog deteta; ipak, najčešći razlog za ovakav roditeljski postupak je to da bi mogli da kontrolišu dete (roditelji to najčešće i sami priznaju), da bi uvek mogli da ga pozovu i provere šta radi, gde je i s kim je.
Roditeljska briga je, naravno, sasvim razumljiva. Osim toga, mobilni telefon omogućava prezaposlenim roditeljima da budu u kakvom-takvom kontaktu sa detetom čak i dok su na poslu. Ipak, oprez! Mobilni telefon nije i ne može biti zamena za pravi kontakt između roditelja i dece; nijedan mobilni, ma koliko savršen i skup bio, ne može vam omogućiti da zagrlite dete i poljubite ga za laku noć.
Mobilni može imati veoma negativne efekte na dete, naročito ako ga dobije u tako ranom uzrastu. Ne mislimo samo na zračenje (još uvek se ne zna pouzdano koliko je štetan uticaj mobilnih telefona na zdravlje ljudi), već na psihički razvoj deteta. Polazak u školu i niži razredi osnovne škole jesu veoma važan period u životu deteta; ono se tad uči određenoj dozi samostalnosti, i tome da neke probleme samo rešava (zbog toga, recimo, nije dobro detetu raditi domaće zadatke, bolje je samo mu u početku pomoći). Kako ga u tome ometa mobilni?
Deca koja imaju mobilne veoma često ih koriste kako bi zvala roditelje i pitala ih za sve i svašta. S jedne strane, ona imaju osećaj sigurnosti da su uvek u kontaktu s roditeljima i prijateljima (nije retka pojava da dete ovog uzrasta samo što se ne zadavi od plača ako mu se mobilni, ne daj bože, pokvari, pa mora dan-dva da provede bez njega). S druge strane, upravo zbog tog stalnog kontakta ova deca nemaju nikakvu potrebu da razviju ma kakvu samostalnost – uvek mogu da dobiju uputstva šta i kako da rade, ne moraju čak ni da razmišljaju. Postavlja se pitanje kako će dete koje je na taj način odraslo biti sposobno da donese ikakvu odluku ikad – poslovnu, ljubavnu, životnu, bilo koju.
Jeste, živimo sumanutim tempom u svetu u kome nas sa svih strana plaše raznim strahotama. Normalno je da se roditelji boje za bezbednost svoje dece i da žele da su stalno u kontaktu s njima. Ipak, potrebno je savladati taj strah i pustiti dete da se u izvesnoj meri (prikladno svojim godinama) stara samo o sebi, ili će porasti u, recimo, tridesetogodišnju bebu koja je po zanimanju hirurg, ali zove mobilnim roditelje (pravnika i ekonomistu) da ih pita za svaki rez koji treba da načini.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.