Dolce vita bez šećera (1)
Strah od gladi. Ljudi na Zemlji iskušavaju ga od pamtiveka. Sa druge strane, kuda god da pogledaš, svi se bore sa prejedanjem i suvišnom težinom. Paradoks?! Izgleda da su problemi gladi i prejedanje tesno svezani…
Glavna hranljiva materija koju krv prenosi mišićima i mozgu jeste – glukoza. Organizam je dobija iz ugljenih hidrata. Krompir i hleb se, primera radi, gotovo sto odsto sastoje iz ugljenih hidrata. Kako bi ih iskoristio, sistem za varenje mora da se potrudi i dugačke molekule skroba (polisaharid) „rascepi“ na kratke molekule glukoze (monosaharid). Neuporedivo je prostije rascepiti kratki molekul šećera disaharid saharozu na dva monosaharidna molekula – glukozu i fruktozu. Stoga je slatkoća koju osetimo već na jeziku uvek pouzdano svedočanstvo o prisustvu brzoapsorbujućeg, koncentrovanog „goriva“ za naš organizam. Dospevši u krv, ono će biti iskorišćeno neposredno za ishranjivanje mišića i mozga, ili će pak, u slučaju suviška, biti odloženo u „zalihe“ za „crne dane“.
Za mnoge vrste hrane i napitaka važi da što su slađi, to su privlačniji… Slatko je uvek bilo asocijacija za jestivo i hranljivo i stoga je izazivalo prijatna osećanja čak i pre nego što se okusi. Uostalom, zar nije reč „slatko“ postala sinonim za sve što je lepo, prijatno, neodoljivo: sladak san, slatko pojesti, slatka devojka?
Ipak, u prirodi nema tako mnogo materija u kojima postoji visoka koncentracija ugljenih hidrata „gotovih i spremnih za upotrebu“. Međutim, ljudi su se odavno naučili da ne slede prirodu, već svoje prohteve. Povlađujući im, prehrambena industrija proizvodi goleme količine svima dostupne „koncentrovane“ slasti – šećera. Hrana je postala slađa i ukusnija. A rezultat? Ljudi jedu ugljene hidrate u mnogo većoj količini nego što im je stvarno neophodno.
A zna se da su organizmu, pored ugljenih hidrata, potrebne i masti, belančevine, soli, vitamini i druge važne supstance. Ukoliko bismo se, čak i bez prestanka, hranili samo bombonama i tortama, osećaj sitosti se, svejedno, ne bi javio: čovek je gladan sve dok organizam ne dobije sve što mu je potrebno. Upravo stoga se i dešava da se ljubitelji slatkog „automatski“ prejedu ugljenih hidrata, koji se zatim skladište u organizmu u vidu masnih naslaga. Gde je izlaz? Jesti manje? To bi dovelo do produbljivanja nedostatka materija kojima je hrana „borca za liniju“ ionako već siromašna sama po sebi.
Neophodno je, dakle, ili svesno regulisati sastav ishrane, ili… obmanjivati organizam: učiniti hranu osiromašenu ugljenim hidratima slatkom!
Kako se to postiže? Čitajte sutra!
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.