Dolce vita bez šećera (3)

Izvestan strah javio se samo povodom jednom od najstarijih veštačkih zaslađivača – ciklamata. On se ne preporučuje deci i trudnim ženama.

Zaslađivači saharin i sukraloza, premda su u osnovi ugljeni hidrati, funkcionišu po tom principu što naš organizam ne raspolaže odgovarajućim enzimima pomoću kojih bi ih razložio do prostih šećera – monosaharida (koje jedino može da upotrebljava kao neposredne izvore energije), tako da ih uopšte ne usvaja. Drugim rečima, ne zadržavajući se u organizmu, oni se izlučuju zajedno sa mokraćom.

Sa druge strane, zaslađivač aspartam organizam razlaže na proste i za organizam sasvim neškodljive sastojke – aminokiseline, koje se potom uključuju u normalnu organsku razmenu materija u organizmu.

Nažalost, kao što je gotovo pravilo u slučaju raznih veštačkih zamena, nema ni idealnih veštačkih zaslađivača: saharin ima neprijatan metalni „priukus“, aspartam gubi slast u jako kiselim i slabo baznim sredinama (na primer – u čaju sa limunom)…

Najperspektivnijim stručnjaci za ovu oblast smatraju zaslađivače zasnovane na prirodnim belančevinama (npr. monelin i taumatin) koji su oko deset hiljada puta (!!!) slađi od drugih zaslađivača, ali ih je, za sada, veoma skupo proizvoditi, pošto još nije razrađena isplativa i ekonomična tehnologija.

Ukoliko bismo kao „jedinicu slasti“ uzeli saharozu (običan „kuhinjski“ šećer), slast različitih prirodnih i veštačkih zaslađivča mogla bi se izraziti na sledeći način:

saharoza 1,0

glukoza 0,6

fruktoza (na više od 10°C) 1,2

fruktoza (na manje od 10°C) 1,2

sorbit 0,6

ksilitol 0,9

saharin 250 – 550

ciklamat 30 – 50

aspartam 120 – 200

sukraloza 600

acesulfam K 100 – 200

monelin 1.500 – 2.000

taumatin 200.000 (!!!)

A da li je uopšte moguće živeti bez slatkog ukusa? Moguće je. U velikoj meri i nužno! Predlažući i nudeći drevnom čoveku slatke plodove, priroda je slatki ukus koristila samo kao mamac, jer je naš prvobitni predak, nastojeći da se zasladi, „o istom trošku“ unosio i vitamine, oligoelemente, celulozu – sve što je neobično potrebno organizmu, ali što čovek nije imao nikakvu svesnu potrebu ili nagon da jede. Sa druge strane – proizvoditi zaslađivače i upotrebljavati ih „larpurlartistički“, same sebe radi, u čistom obliku, deluje nekako manje razumno. A upravo je ova ludost trijumfovala u savremenom načinu ishrane.

Ukoliko se detetu stalno daje zaslađena hrana, ono se na to brzo privikava, a potreba za slatkim vremenom samo narasta. A ta potreba je – potpuno fiktivna! Slatka hrana, razume se, poboljšava raspoloženje, ali čovek biološki, jednostavno, nije predviđen za tu količinu slasti. Prema tome – zaustavite se dok je još vreme!

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.