Dragi dnevniče…

Najpoznatiji klasični dnevnik je svakako dnevnik Ane Frank; najpoznatiji savremeni dnevnik je dnevnik Bridžet Džouns. Pisanje dnevnika je prilično duga tradicija, a intenzivirano je tokom devetnaestog veka u katoličkim zemljama, gde su devojčice od desetak godina podsticane da vode dnevnik. Cilj ovog podsticanja bio je da devojčice nauče da se lepo pismeno izražavaju, kao i koje su to moralne vrednosti koje bi trebalo da usvoje (ti dnevnici predstavljali su školske zadatke koji su se pregledali i ispravljali). Pošto će devojčice, kada odrastu i udaju se, u izvesnim stvarima upravljati porodicom, biće i odgovorne za društveni i porodični moral – pa ih je za početak valjalo podučiti kako da vladaju same sobom.

Danas pisanje dnevnika uglavnom počinje tako što devojčica od mame, bake ili neke rođake dobije posebnu beležnicu. Uglavnom nikome ne padne na pamet da takvu lepu beležnicu pokloni dečaku. Izgleda da postoji uverenje da su osobe koje pišu dnevnik neurotične, da je pisanje dnevnika neka vrsta nadoknade za oblikovanje sopstvene ličnosti u nedostatku bogatih međuljudskih odnosa sa spoljnim svetom. To je predrasuda; pisanje dnevnika je veoma zdrav način doživljavanja sopstvenih tajni.

U najvećem broju slučajeva, osobe koje pišu dnevnik nisu ni usamljene ni asocijalne – jednostavno, prilikom pisanja dnevnika lakše je sagledati sopstvene probleme iz drugog ugla i smisliti neko rešenje. Pisanjem dnevnika štitimo druge od svojih problema i manje ih opterećujemo. Ne mislimo ovim da kažemo da je loše obratiti se bliskim osobama za pomoć i savet kada nam je to potrebno, ali ne treba ni juriti pomoć za ama baš sve – a pisanje dnevnika nam pomaže da to ne činimo.

Još jedna predrasuda u vezi sa dnevnikom je ta da su osobe koje ga pišu narcisoidne, da pisanjem dnevnika uživaju u samoj sebi. To nema veze sa stvarnim stanjem stvari; dnevnik najčešće počinjemo kada smo nesigurni u sebe i poveravamo neki problem listu papira.

Pisanje dnevnika pomaže ljudima i da nauče da se jasnije izražavaju, da bolje formulišu ono što žele da kažu – dakle, pisanje dnevnika zapravo doprinosi komunikativnosti. Danas je dnevnik moguće voditi i preko Interneta – to su javni dnevnici, koje, bar u teoriji, pišete potpuno anonimno, a svi koji ih pročitaju mogu da vam pošalju poruke u vidu primedbi, sopstvenog mišljenja ili, zašto da ne, ideje kako da nešto rešite.

Za vođenje dnevnika preko Interneta (naziv za ovu vrstu dnevnika je „blog“, što je skraćenica od „weblog“) nije vam potrebno nikakvo tehničko predznanje – na posebnom sajtu odaberete ime svog dnevnika, svoj pseudonim i lozinku. Nakon toga, birate opšti izgled svog sajta, unosite prvu belešku, prvu stranicu dnevnika (koja je svima dostupna) i vremenske podatke koji se automatski skladište.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.