Estetika WC-a

Svaki boravak u sferi javnog danas je pomalo traumatičan: gužva u autobusu, večito blato po cipelama sa večito kaljavih ulica ili odlazak u javni WC predstavljaju samo neke od situacija u kojima bivamo lako izvedeni iz takta. To se posebno odnosi na higijenu javnih prostora – izvan paranoje tipa „antraks“, i sam pogled na nedefinisane tečnosti ili fleke u pojedinim momentima stvara prirodan osećaj gađenja.

Odlazak u javni WC predstavlja poseban problem, u većoj meri za žene nego za muškarce. Ideja o „čistoj“ klozetskoj dasci odavno je zamrla, tako da je jedina varijanta – čučanje iznad nje. Ta egzibicija zahteva popriličnu kondiciju, kao i veštinu (nišanjenja), što u kombinaciji deluje obeshrabrujuće. Zatim, stalni nedostatak osnovnih sredstava (papir, sapun, ponekad i voda) dodatno destimuliše ideju o upotrebi WC-a, te mnogi biraju drugu varijantu – „ćutati i trpeti“.

Loš osećaj nakon prinudne upotrebe javnog prostora ne mogu da zatome ni mirišljave maramice, niti specijalna sredstva za suvo pranje ruku. Jednostavno, „kultura“ intimnih situacija više ne postoji (ako je ikada i postojala). SF mogućnosti poput senzora koji menjaju plastičnu traku na dasci WC šolje ili automatskog puštanja vode na svakih pet minuta postoje (ponegde) na Zapadu, a nama preostaje da se nadamo minimumu (koji se ogleda u sreći da, gle, WC ima aparat za sušenje ruku).

O nekakvim female friendly prostorima zasad nema ni govora. Jedina moguća strategija je – snabdeti se svim pomoćnim sredstvima, duboko udahnuti i pokušati da boravak traje što kraće. Do nekih srećnijih vremena…

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.