Kako reći „zbogom“ nesigurnosti (2)

Da bi se smanjio nedostatak samopouzdanja, treba pre svega – vežbati. Dakle, stresne situacije u kojima naša nesigurnost i saplitanje najviše dolaze do izražaja treba praktikovati što češće. Suprotno ponašanje – zabijanje glave u pesak, neće doneti nikakve rezultate, već će vas samo učvrstiti u strahu i pravljenju pogrešaka.

Strah od stvari je ujedno i strah od njihovog imenovanja: stoga je jedan od prvih poteza koje valja učiniti obeležavanje sopstvenog problema njegovim pravim imenom. Zamuckivanje, znojenje ruku, gubljenje niti u govoru – nijedna od tih pojava ne predstavlja neizlečivu bolest, ali je prvo morate postati svesni da bi bila eliminisana.

Naredni korak je vežba u cilju otklanjanja problema. Stanite ispred ogledala i isprobajte tri načina na koje možete otpočeti svoj govor. Zamislite da ste na prvom sastanku i da (umesto neprijatnih pauza u razgovoru i vašeg zbunjenog ponašanja) vi vodite celu priču i držite situaciju pod kontrolom. Naučite da ostanete hladne glave, bez obzira na spoljašnje faktore stresa.

Koliko god se činilo nevažno, stav tela i celokupno držanje jeste od velikog značaja. Uspravan stas, smireni pokreti i kontrolisan govor (tj, kontrola disanja i pravilna artikulacija glasova) učiniće da izgledate smireno i sigurno. Posle nekoliko uspešnih pokušaja, ovakvo ponašanje preći će vam u naviku.

Naravno, mala količina treme može da ima pozitivno dejstvo i da vas „pokrene“, ali stvari ipak treba držati pod kontrolom: to je jedina garancija da ćete uspeti u izgradnji samosvesnog i sigurnog stava.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.