Prevelika pomoć deci

Deci danas nije nimalo lako, i oduvek je bilo normalno da roditelji deci pomažu, savetuju ih, usmeravaju ih… Ko će, ako neće oni? Međutim, postoji razlika između pomoći i toga da roditelj radi gomilu stvari umesto deteta, pa se dete nikad zaista ne osamostali. Uz to, postoji i preterivanje s pomaganjem deci, što opet otežava detetu da postane samostalno (samostalno prikladno svom uzrastu).
Da ne bude zabune, svakako da je normalno da dete ne radi one stvari za koje je premalo, već da to urade mama ili tata. Zaista ne bi bila dobra ideja tražiti od trogodišnjeg deteta da samo iseče hleb ili isprži šniclu; svakako da malo dete neće zarađivati i prehranjivati porodicu. Međutim, neki roditelji, u želji da detetu olakšaju, idu predaleko, pa će kupati dete i onda kada je dovoljno veliko da samo to može da uradi, vezivaće mu pertle iako je već krajnje vreme da nauči da to samo radi, umesto njega će raditi domaće zadatke… Normalno je da roditelj detetu pokaže kako da uradi domaće zadatke, da ga posavetuje, ali bi ipak trebalo detetu prepustiti da školske obaveze uradi samo – kako će inače da nauči?
U želji da olakšaju detetu – ko će ga i kada maziti jednom kad ne bude s roditeljima – roditelji neretko ne dopuste deci da steknu bilo kakvu samostalnost. Umesto njih rade domaće zadatke, dete nema nikakve obaveze u kući iako je dovoljno veliko da može da ih obavi (da i ne spominjemo da se deci često dopada da se ponašaju "kao veliki", pa bi im bilo zanimljivo da nauče kako se po kući rade neke stvari); ako detetu nešto ne ide, a ne ide mu jer ga roditelji ne puštaju da bilo šta samo uradi, nije siroto dete krivo (a ni roditelji), krivi su nastavnici, sistem, svi previše traže od sirotih mališana. Ne kažemo da je sistem savršen, daleko od toga, ali detetu neće pomoći ako mama i tata sve rade umesto njega.
Rezultat? Dete odraste, a i dalje ne ume ništa samo. Dobro, do tada je valjda naučilo da samostalno vezuje pertle, ali ne zna kako da uči, nema nikakve radne navike, očekuje da će uvek mama i tata sve da rade umesto njega. I da li je bar srećno? Nije, jer se smrtno dosađuje, ništa mu ne valja, a nema ni najblažu ideju šta i kako povodom toga da učini.
Nije uvek lako odrediti pravu meru pomaganja detetu. Nekad se pretera u želji da se detetu pomogne; nekad je roditeljima lakše da nešto urade umesto deteta, brže je tako, ne moraju da paze hoće li detetu uspeti, da kontrolišu, savetuju… Međutim, to što je sada lakše uraditi nešto umesto deteta dok se dete igra na kompjuteru značiće mnogo više posla kasnije, više i za dete i za roditelje, ili će značiti da će dete odrasti samo fizički, a ostati nesamostalno kao i kada je bilo malo.
Pomažite deci, naravno – pomozite im da nauče sama to da obave, da budu samostalna. To je najveća pomoć koja deci može biti pružena.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike